manastir_feat

Манастир

„Наш свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше, ловишта зверова беху. Дошавши, пак, у лов, господину нашем и самодршцу, царствујућем све Српске земље, Стефану Немањи, ловећи овде, изволи се њему у пустом овом месту да сагради манастир овај, на покој и на умножење монашког чина“

Свети Сава, Студенички типик, ур. Т. Ракићевић, М. Анђелковић,
Манастир Студеница 2018, стр. 29

Овим речима Сава Немањић у Житију Светог Симеона Студеничког типика (1208) описује околности у којима је Стефан Немања током лова, ступивши на тада пусто планинско место изузетне лепоте, одлучио да сагради своју задужбину. И заиста, Манастир Студеница сврстава се међу најлепше српске светиње и најзначајније манастире хришћанске васељене уопште, не само због префињене архитектуре рашког стила, већ и због дивне природе места које је одабрано за његово подизање. Други Немањин син, Стефан, потоњи првовенчани краљ династије Немањић, у Житију Светог Симеона чије је писање завршио свакако до 1216. године, описује Немањину радост док је гледао подизање своје задужбине:

„А кад гледаше подизање храма Пресвете [Богородице у Студеници], овај мој господин свети, верујте ми, о господо и браћо, да сам видео како се његов ум диже у висину као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника и да види хлад божанственога града Вишњег Јерусалима, чији, уистину, постаде грађанин“

Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Београд 1988, стр. 75

manastir_001
Пресвета Богородица заступа Светог Симеона Немању пред Христом Судијом, ктиторска композиција, 1568. г.

Студеницу је Стефан Немања градио у периоду између 1186. до 1196. године, када се на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон. Одмах по монашењу долази у Манастир Студеницу чији сабрат бива непуне две године. Потом напушта овај манастир и одлази у Свету Гору, где се упокојио у Манастиру Хиландару (1199).

manastir_002
Комплекс Манастира Студенице, поглед с југозапада, 12. век

Свети Сава, на захтев своје браће Стефана и Вукана, 1207. године у Србију доноси мошти њиховог оца монаха Симеона. Његово тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1207. године до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници. Под Савиним старатељством Манастир Студеница је постао  културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Ту Сава пише Студенички типик, у ком је описао живот свог оца Стефана Немање, оставивши аутентично сведочанство и историјски извор о духовном и монашком животу с почетка 13. века. Радови на довршавању и осликавању Богородичине цркве окончани су 1208/1209. године, о чему сведочи ктиторски натпис исписан дуж унутрашњег обода венца у основи куполе:

Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког кир Алексе, Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах…(а завршен – насликан – би трудом великог жупана … Стефана … и) великог кнеза Вукана године 6717. (то је 1209. година), индикта 12. И мене, који сам ту радио, помените Саву грешнога.

 

Оно што смо наследили од Немање

Манастири које је сазидао велики жупан Стефан Немања су тек делимично очувани. Света Богородица у Топлици је рановизантијска црква из 6. века, коју је Немања обновио између 1158. и 1168. године. Значајан део грађевине ове цркве је сачуван и конзервиран последњих деценија. У истом периоду настала је и црква Светог Николе у Топлици, где се Немања састао са византијским царем Манојлом Комнином. Резултат добрих односа с њим је и та прва светиња српског народа која је сачињена по цариградским обрасцима. Она је родоначелник градитељства рашке школе и, у садашње време, као живи манастир, чека неопходну обнову. Ђурђеви ступови, завршени 1171. године, већ четири деценије се обнављају. Од Немањиних задужбина, Студеница је светиња која је од његовог времена у аутентичном виду сачувала не само храм већ и читав комплекс са зидинама, деловима зграда и основама утврђених кула за одбрану од нападача, високом улазном кулом и трпезаријом Светог Саве.

Богородичина црква, поглед са североистока, око 1186.

Сачувани су и гробови прва два студеничка игумана Игњатија (око 1183–1195) и Дионисија (1197–1207). Храм је препун детаља мермерне скулптуре израђене у последње две деценије 12. века. Сачувано је сликарство из времена када је игуман био Свети Сава. Кроз векове, многи владари су улагали у обнову овог Немањиног манастира: цркву проширује његов унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, а Милутин гради чувену Краљеву цркву 1314. године.

 

Студенички типик Светог Саве

Студенички типик је српски средњовековни документ из 13. века писан за Mанастир Студеницу и најстарији је сачувани устав Српске Православне Цркве. Њиме се уређују поредак и организација живота у монашкој заједници Студенице, манастирске управе, молитве, исхране, поста и др. У Студеничком типику се говори и о организовању манастирске болнице и њеном раду.

Студенички типик је, попут Хиландарског, писан по угледу на типик Манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, а касније је био узор за типике других манастира широм српских земаља. Пишући Студенички типик, Свети Сава нема за циљ да пропише само спољашњи законик о устројству живота у манастиру, већ преноси живо монашко предање и искуство. Студеница се овим уставом одређује као манастир слободан од црквених и световних власти, с тим што је поверен ономе који влада српском земљом – „њега да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право”: „Заповедам, дакле, свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од оних који ту владају и да ни под ким не буде, осим под једном Свеопеваном Богородицом Добротворком и молитвом преподобног оца нашег и ктитора и оним који у њему игуманује“ (Свети Сава, Студенички Типик, ур. Т. Ракићевић, М. Анђелковић, Манастир Студеница 2018, 12 глава, стр. 71).

Студенички типик Светог Саве

Типик Манастира Студенице, цртеж на листу I r израђен 1735. г.

Дакле, Студеничким типиком Сава је одредио да ова Лавра има независан статус ‒ да „не буде ни под ким“, само под влашћу Пресвете Богородице, да буде прва по рангу међу српским манастирима и да се због тога њен Игуман „назива први“. Ова титула забележена је на надгробним натписима прва два игумана Студенице. Сава је Житије оца писао у два наврата ‒ на Светој гори у оквиру Хиландарског типика, завршеног у другој половини 1199. године, и у оквиру Студеничког типика око 1208. године. У Студеници Сава довршава ктиторско Житије Светог Симеона, саставља Студенички типик и Службу Светом Симеону. Ктиторско Житије Светог Симеона је саставни део Студеничког типика и представља његов почетак. Друго Житије Светог Симеона написао је његов средњи син Стефан Првовенчани између 1208. и 1216. године. С обзиром на то да оригинал Студеничког типика с почетка 13. века није сачуван, најважнијим се сматра препис Студеничког Типика јеромонаха Аверкија Хиландарца, написан 1619. године у испосници Светог Саве у Студеници. Ова рукописна књига се данас налази у Националној библиотеци музеја у Прагу, у збирци Јосифа Павла Шафарика, означена сигнатуром IX H 8 (Š 10).

Богородица Студеничка

Студеничка главна црква посвећена је Богородици Добротворки. У наосу Богородичине цркве, изнад игуманског престола предвиђеног за архимандрита студеничке обитељи, насликана је фреско-икона Богородице Добротворке (Евергетиде) са малим Христом, која је натписом означена као „Богородица Студеничка“. Ради се о иконографском типу Богородице Кириотисе, која се прославља као Родитељка Господа Исуса Христа, а бели убрус – њен особен атрибут, мотив је преузет из византијског церемонијала. Кириотиса је у Византији била покровитељка династије Комнина. Претпоставља се да је Стефан Немања у Цариграду походио Манастир Богородице Евергетиде, где је имао прилику да види представу Богородице Добротворке. Фреско-икона Богородице Добротворке са малим Христом у Лаври Светог Симеона Мироточивог, Манастиру Студеници, јединствена је у српској црквеној уметности и вековима је посебно поштована. Већ 1208. године, када је Богородичина црква живописана, златним словима је сигнирана и именована као „Студеничка“ Богородица.

Тропар Богородици Студеничкој
Српски напев, глас 3.

Радујмо се и поклонимо се с љубављу добротворки обитељи Студеничке,
Заштитници српскога рода кроз векове која топлином мајчинском
За нас пред  Сином својим посредује.
Са свим небеским силама појмо једним срцем и устима:
Радуј се, Благодатна добротворко душа наших.

 

*Аутор тропара је монахиња Ефросинија Бакић
**Тропар Богородице Студеничке први пут је вокално извео Хор и ансамбл „Аллилуиа“ из Београда под управом диригента мр Милице Радивојевић 2016. године под окриљем фестивала „Поново у Цвијети“ и у организацији Музичке Омладине Београда

 

Ктитори

 

Стефан Немања (око 1113‒1199)
– Преподобни Симеон Мироточиви

Оснивач Манастира Студенице. Велики жупан Рашке, српске средњовековне државе са престоницом у Старом Расу у близини данашњег града Новог Пазара. Родоначелник династије Немањић и један од најзначајнијих владара у историји српског народа. Имао је кључну улогу у утемељењу Српске Православне Цркве, заједно са сином Савом Немањићем. Био је ожењен Аном, са којом је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка ‒ Светог Саву. Рођен је у Рибници (град Подгорица у Црној гори) као син властелина Завиде.

Стефан Немања

Свети Симеон, детаљ фреске из Краљеве цркве у Студеници, око 1314. г.

Имао је три брата: Тихомира, Мирослава и Страцимира. У време Тихомирове власти подигао је два манастира, посвећена Пресветој Богородици и Светом Николи, у близини данашњег града Куршумлија у Србији. Његово самостално иступање и подизање храмова наишло је на осуду браће, која су Немању заточила у пећини надомак Раса. Ипак, успео је да се ослободи молитвеним заступништвом Светог Георгија победоносца и ратника, како стоји у Немањином Житију које је написао његов син Стефан Првовенчани око 1216. године. Као израз захвалности и у име тријумфа, јер је 1166. године постао велики жупан, Немања подиже Манастир Ђурђеве Ступове ‒ „стубове Светог Георгија“. У наредним годинама приклонио се политичкој струји (савезу Венеције и Мађара) која је формирала коалицију против Византијског царства. Пропашћу устанка 1172. године, Немања је у својству заробљеника одведен у Цариград пред цара Манојла I Комнина, где му је морао исказати оданост, након чега су уредили односе. По повратку у Србију Немања је желео да свој народ учврсти у православној вери. Због тога је сазвао сабор против покрета који су деловали деструктивно на државу. У наредим годинама успео је да значајно осигура и утврди границе, ујединивши српске територије. Немања је био савременик великих и значајних историјских личности, владара Фридриха Првог Барбаросе, Ричарда Лављег Срца, Манојла Комнина и Алексија Трећег Анђела. Сви успеси Стефана Немање као државника и утемељитеља православне вере код Срба материјализовани су подизањем величаственог Богородичиног храма Манастира Студенице, изграђеног од најскупоценијег мермера. Чињенице из живота Стефана Немање најсликовитије говоре о каквој је личности реч: владавину је примио у 46-ој години; велики жупан био је 37 година; три последње године живота провео је у монашком чину; живео је 86 година. Изградња Манастира Студенице започета је око 1186. године, а највећи део храма завршен је до 1196. године. Тада се Стефан Немања на сабору у Расу одрекао власти и престо предао средњем сину Стефану. Замонашио се и постао монах Симеон, док је његова супруга Ана замонашена са именом Анастасија. У Студеници је Немања провео непуне две године. Након што га је син Сава позвао да му се придружи, кренуо је у Свету Гору 8. октобра 1197. године, где су ускоро заједно основали српски Манастир Хиландар. Тамо је монаха Симеона 1199. године затекла смрт. Сава је 1207. пренео мошти оца у Србију и сахранио их у Студеници. Већ идуће године Сава у Студеници започео писање Житија Светог Симеона, које је једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности. Ово житије није самостално дело, већ је уводни део (прва глава) Студеничког типика – устава поретка живота монаха у овом манастиру.

 

Сава Немањић (око 1175‒1235)
– Свети Сава Српски

Утемељитељ монашког живота студеничке Лавре. Аутор је Студеничког типика (1208). Српски принц, монах, Игуман Манастира Студеница, оснивач и први архиепископ самосталне Српске Православне Цркве, писац оригиналних књижевних дела на српском језику и преводилац са грчког, монашки законодавац и дипломата. Рођен је као Растко Немањић, трећи и најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане.

 

Сава Немањић

Свети Сава, фреска у Краљевој цркви у Студеници, око 1314. г.

Према Житију Светог Саве хиландарског монаха Теодосија, Растко је дете измољено од Бога, које су родитељи добили у позним годинама живота, молећи се за „још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути“. После рођења сина обоје су дали завет да ће се у знак захвалности пред крај живота замонашити. Као младић, Растко је извесно време управљао облашћу Хум, која обухвата делове данашње Далмације и Херцеговине. Монашку расу примио је 1193. у осамнаестој години у Манастиру Свети Пантелејмон (Стари Русик) на Светој Гори, а потом је прешао у Манастир Ватопед. Одлазак Растка у Свету Гору и монашење испрва су изазвали буру и тугу у души родитеља, али су заправо назначили препород читавог српског друштва. Заједно са оцем Немањом, тада већ монахом Симеоном, Сава је 1198. године обновио запустели Манастир Хиландар, који је актом о независности византијског цара Алексија Трећег Анђела стављен под српску управу као независан манастир. Након пада Цариграда под западноевропске крсташе Сава се вратио у Србију да над моштима оца измири посвађану браћу Стефана и Вукана. Од 1207. године до средине наредне деценије остао је у Манастиру Студеница као Игуман. Делатношћу и залагањем Светог Саве, обновљене институције византијског Никејског царства добиле су подршку од Србије, а Српска Црква стекла је 1219. године ранг архиепископије и постала самостална, односно добила је право независног избора српских епископа и архиепископа. За седиште архиепископије одређен је Манастир Жича, задужбина Савиног брата краља Стефана Првовенчаног. Ту је Сава 1220. године, према сведочењу његових биографа, у склопу великог црквено-државног Сабора у Жичи крунисао свог брата за краља.

Сава Немањић један је од најзначајнијих писаца и познавалаца црквеног права 13. века. Његова најзначајнија дела су: Житије Светог Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик и изузетно значајан српски правни акт ‒ Законоправило – зборник одабраних грађанских и црквених прописа византијске државе које је Сава приредио и превео 1220. године. Тиме је Српска Православна Црква добила основни законик, а држава својеврстан први српски устав.

Сава Немањић је много путовао, а два пута је боравио у Светој земљи. Први пут је отишао 1229. године, када је недалеко од Јерусалима у Манастиру Светог Крста подигао конаке за српске монахе-ходочаснике, сазидао манастир на брду Сион и у пристаништу Акра купио цркву Светог Георгија. Том приликом откупио је од Сарацена и Манастир Светог Јована Богослова ‒ кућу у којој се одржала Тајна вечера. Друго путовање у Свету земљу Сава је предузео 1234. и 1235. године, када је посетио Манастир Свете Катарине на Синају и Лавру Светог Саве Освећеног, у којој је по древном завештању оснивача добио игумански штап и две веома значајне иконе ‒ Богородице Тројеручице и Богородице Млекопитатељнице. Враћајући се у Србију, преминуо је у бугарском граду Трново 14. јануара 1236. године, у шездесет првој години живота. Савино тело је 1237. пренето из Трнова у Манастир Милешеву. Изузетно вредни извори везани за Светог Саву Српског су његова Житија која су написали хиландарски монаси Доментијан (око 1250) и Теодосије (1290‒1292). Три и по века после Савине смрти, у знак одмазде због устанка Срба у провинцији Банат против Османског окупатора, Турци су наредили да мошти Светог Саве буду донете из Милешеве у Београд и јавно спаљене, што се догодило 1594. године. На месту спаљивања моштију сада се налази Храм Светог Саве на Врачару.

 

Радослав Немањић (1192‒1235)

Ктитор монументалне спољашње припрате са два параклиса на западној страни студеничке саборне цркве Богородице Добротворке. Најстарији син краља Стефана Првовенчаног. Наследио је од оца престо српске државе 1227. године и владао до 1234. године. Био је ожењен Аном, кћерком епирског владара Теодора Првог Анђела.

Радослав Немањић

Стефан Првовенчани-монах Симон и краљ Радослав Немањић, део ктиторске композиције у јужном параклису Радослављеве припрате, око 1235. г.

Побуњена властела је крајем 1233. или почетком 1234. године довела на власт његовог млађег брата Стефана Владислава. Збачен с власти, Радослав се склонио у Дубровник, али је морао да га напусти. Одустао је од покушаја да поврати власт и замонашио се. Као монах Јован умро је 1235. године у Студеници, где је и сахрањен. Није имао потомке. Краљ Радослав Немањић један је од великих ктитора Манастира Студенице. Подигао је поменуту раскошну пространу припрату у наставку Богородичине цркве, задужбине свог деде, великог жупана Стефана Немање. Материјално је помагао велике ктиторске подухвате свог стрица Саве Немањића у Светој земљи.

 

Свети краљ Милутин (око 1253‒1321)

Српски краљ, државник и задужбинар, праунук великог жупана Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог. Велики ктитор Студенице. Поред цркве Светих Јоакима и Ане – тзв. „Краљеве цркве“, подигао је и обновио, током друге деценије 14. века манастирске грађевине. На српски престо ступио је 1282. године, када му је на сабору властеле у Дежеви код Раса брат и краљ Стефан Драгутин предао власт.

Свети краљ Милутин

Краљ Милутин Немањић, фреска у Краљевој цркви у Студеници, око 1314. г.

Отац српског светог краља Стефана Дечанског (1322‒1331) и деда првог српског цара Душана Немањића (1331‒1355). Имао је четворо деце: синове Стефана и Константина и две кћери. Последњи брак засновао је са византијском принцезом Симонидом, кћерком цара Андроника Другог Палеолога. За време скоро четрдесетогодишње владавине краљ Милутин отпочео је значајно ширење ка југу освајањем делова византијских територија, па су у састав Србије ушли већи део данашње Северне Македоније и северни део данашње Албаније, као и део данашње Грчке. Веома утицајан политичар у региону Балкана и Европе. Успостављањем породичних веза успео да утврди савез са Византијом, а на српски двор доноси правила византијског церемонијала и византијске титуле. Поред Краљеве цркве у Манастиру Студеница, његове најзначајније задужбине су на Косову и Метохији Богородица Љевишка, Грачаница и Бањска ‒ предвиђена да буде Милутинова гробна црква, у данашњој Северној Македонији Богородица Тројеручица у Скопљу (уништена) и Старо Нагоричино код Куманова, а на Светог Гори Атонској црква Ваведења Богородице Манастира Хиландара. У Светој земљи овај српски владар подигао је Манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила у старом граду Јерусалиму, у близини цркве Христовог Гроба, који се одржао као српски око 300 година. Поседовао је драгоцене рукописне књиге, које су сада у библиотеци Јерусалимске патријаршије. Краљ Милутин Немањић преминуо је у свом двору у месту Неродимље на Косову 1321. године. Две године после смрти проглашен је светим, а његово житије написао је архиепископ Данило Други (1324‒1337). Иако је сахрањен у Манастиру Бањска, пред Косовску битку 1389. године његово тело пренето је у Трепчу, а потом 1460. године при повлачењу српског народа пред турским освајачем у град Софију, престоницу данашње Бугарске. Мошти Светог краља Милутина и данас почивају у софијској цркви Свете Недеље.

 

Мошти светих

Храм Успења Пресвете Богородице Манастира Студенице грађен је као гробна црква Стефана Немање и чланова владарске династије Немањић. Ова задужбина одиграла је изузетно значајну улогу у црквеној и политичкој историји свог народа и због светиња које чува: у главном делу храма, на десној страни, налази се гробница ктитора и родоначелника Немањића – Преподобног Симеона Мироточивог. Испред олтарске преграде су кивот са моштима Преподобног Симона (краља Стефана Првовенчаног) на десној страни, и кивот са моштима Преподобне Анастасије, на левој страни.

Храм Успења Пресвете Богородице

Наос Богородичине цркве у Студеници

Мошти светих

Гроб Светог Симеона, Богородичина црква у Студеници

Истакнути истраживачи, попут академика Војислава Ј. Ђурића, Манастир Студеницу означили су скинијом Новог завета српског народа:

„Гробница Симеона Немање била је после олтара најважније посвећено место у студеничкој цркви. Њој се прилазило на поклоњење, довођени су болесници на излечење, посебни обреди су одржавани и то не само на празник кад се славила успомена на Немањино упокојење, из моштију се изливало миро. … У првим деценијама по светачком просијању Симеона Немање, његови најближи обезбедили су себи скромније гробнице око његове. Као пчеле око матице почивши Немањићи били су размештени око свог родоначелникa да би уз њега, заступани његовим молитвама, дочекали други долазак Христов, дан суђења и одвајања праведних од грешника. До његовог гроба, у продужењу према западу али у припрати, положено је тело монахиње Анастасије, Немањине супруге Ане. Некада се над њеним гробом налазио камени саркофаг чији трагови постоје, и с источне стране златни расцветали крст изведен уз помоћ налепљених листића. Уз сам Немањин гроб, у западном травеју, почивају му син, велики кнез Вукан, и унук, син краља Уроша I, Стефан, који је умро као дете. Њихови гробови су обележени натписима и обичним плочама у поду. Преко пута Немањиног гроба, по смрти другог Немањиног сина, Стефана Првовенчаног, био je изведен раскошан камени саркофаг од којег данас постоји само профилисано мермерно постоље. У близини каменог ковчега монахиње Анастасије, у припрати, под плочама пода, лежи тело игумана Теодосија, сина великог кнеза Вукана, који се пре монашења звао Растко као и стриц му архиепископ Сава I. То је скромно забележено на мермерном венцу на јужном зиду. Први студенички игуман Дионисије такође је био сахрањен уз Немањин гроб, али не у цркви, већ са спољашње стране зида уз који се у храму налази Немањин саркофаг. Његов наследник Игњатије и обновитељ студеничког живописа из 1568. године, игуман Симеон, нашли су покој уз гроб свете Анастасије, опет са спољашње стране. С краљем Радославом и његовом супругом, који су подигли велику припрату уз Богородичину цркву и ту направили себи гробнице, свакако није био закључен број свих Немањића који су у задужбини родоначелника успели да обезбеде вечно станиште. Тим чином изразили су уверење у светачку моћ оснивача династије који је завршио као светогорски монах, што је, извесно, одиграло знатну улогу у развитку његовог култа. Убрзо је Студеница, поред посвете Богородици, добила назив лавре св. Симеона Мироточца…“

(В. Ј. Ђурић, Манастир Студеница – скинија српског народа, у: Духовно и културно наслеђе Манастира Студенице: древност, постојаност, савременост /ур. М. Марковић/, Београд: САНУ-Манастир Студеница 2019, стр. 21).

 

Стефан Првовенчани (око 1166‒1227)
– Преподобни Симон монах

Српски велики жупан и први крунисани краљ династије Немањић, чије свете мошти почивају у Богородичиној цркви Манастира Студенице. У Студеници се чува и најстарији фреско-портрет Стефана Првовенчаног у виду фрагмента преосталог из сликарства западне студеничке куле (око 1210). Средњи син Стефана Немање и писац Житија Светог Симеона. До 1201. године ожењен византијском принцезом Евдокијом, ћерком цара Алексија Трећег Анђела (1195‒1203). У нови брак ступио је 1217. године са Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола који је у то време био један од најмоћнијих владара у Европи. Стефан Немањић је био отац четворице синова (Радослава, Владислава, Уроша Првог и Предислава) и једне кћери. Велики жупан Стефан Немања предао му је власт на државном сабору у Расу 1196. године, што је изазвало побуну старијег Немањиног сина Вукана и дугогодишњу свађу међу браћом. Савиним посредовањем она је окончана помирењем над моштима њиховог оца у Студеници 1207. године. Сва тројица браће трудила су се око довршавања очеве задужбине, Манастира Студенице, у време осликавања Богородичине цркве. Стефан Немањић је остварио изузетан политички успех добијањем краљевске круне из Рима 1217. године, што је значило међународно признање његове државе као западноевропске монархије. Институцију монархије Стефан и Свети Сава ускоро су преобликовали у слободну монархију. Пред крај живота, 1227. године, краљ Стефан се разболео, а његов брат Сава замонашио га је, када је добио име Симон. Српска Православна Црква га прославља као светог. Сахрањен је најпре у Студеници, а потом у својој задужбини Жичи. Након тога су његове мошти више пута склањане пред различитим опасностима. У студеничкој ризници чува се златни прстен из 11. или 12. века, вероватно веридбени, пронађен уз мошти светог краља Стефана. Српски краљ Стефан Првовенчани умро је 7. октобра 1228. године као монах Симон и сахрањен је у наосу Богородичине цркве, преко пута свога оца Симеона Немање. Када је Свети Сава дошао у Студеницу да се поклони гробу Светог Симеона 1230. године, пренео је тело свога брата у Жичу, Стефанову задужбину и седиште архиепископије, али као мошти објављеног светитеља Симона, које постају национална светиња првог реда. Овом годином почиње историја моштију Стефана Првовенчаног – светог краља, необична историја преноса забележена кроз седам векова од стране биографа, летописаца и монаха. У Жичи мошти Првовенчаног остају до 1290. године, када су пренете у Сопоћане. Разлог је био упад Бугара или пожар у Жичи. Све до смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, мошти су биле изложене у цркви, након чега су закопане у земљу где су остале све до 1629. године. У овом периоду су два пута закопаване и вађене из земље. Од 1629. године мошти су биле у интарзираном кивоту који је по налогу митрополита кир Симеона израдио „грешни мајстор Антоније“ 1608. године. Данас је овај кивот изложен у наосу Богородичине цркве, на месту првобитног гроба Стефановог, преко пута гроба Светог Симеона Немање.

Стефан Првовенчани

Мошти Преподобног Симона у сребрном кивоту који је дар кнегиње Персиде Карађорђевић, израђен у Бечу 1853. г.

Мошти су остале у Сопоћанима све до 1687. године, када су услед великог бечког рата прилике биле несигурне, па је кивот пренет у цркву Светих архистратига Михаила и Гаврила у Црној Реци, да би 1704. године био враћен у Студеницу. Мошти Преподобног Симона је потом у Манастир Црну Реку пренео Мојсије, еклесијарх Студенице, који их је натраг и вратио, сада као рашки митрополит. Нови ратни талас прелази преко Србије за време поновног аустријско-турског рата (1788-1791), када монаси пред опасношћу од Турака напуштају Студеницу носећи мошти Првовенчаног краља. Турци су Студеницу напали 7. јануара 1790. године, а монаси преко Јагодине стижу у Београд где остају од 1. фебруара до септембра 1790. године. Према одлуци црквеног сабора у Темишвару, кивот бива пренет у Манастир Војиловицу код Панчева, где остаје до децембра 1791. године. После Свиштовског мира (1791), општа жеља је била да се мошти Првовенчаног краља врате у Србију. Турци су такође желели повратак светих моштију да би се народ умирио, па су прогласили општу амнестију за учеснике у рату. Рашки епископ Јоаникије пише с тим у вези карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу, а овај дозвољава пренос. Мошти крећу на пут 1. децембра 1791. године и стижу у Студеницу 5. фебруара 1792. године. Пред први српски устанак млади студенички калуђер Мелентије Никшић почиње да диже нахију на устанак, што изазива гнев Турака који 1805. године нападају Студеницу под Сулејман пашом Скопљаком. Монаси беже са кивотом у паници уочи самог напада и са околних брда гледају како манастир гори. Почиње дуго лутање калуђера са кивотом и ризницом, које је описао монах Герасим:

„Свете ствари гди би сохранили
Свете ствари које смо понели
Наши стари што нам сачували
Светог древа и часнога крста
Светог краља Божјег угодника
Светитеља Саве, Симеона
Ту бијаше празничка икона
Крест у њизи честнији животворни
Светитељске мнози утвари
И остале црквене потребе
Петрахиљи и свете одежде“

монах Герасим Георгијевић

Најзад, студенички монаси склањају се у Манастир Враћевшницу, где су остали шест година. Враћевшница је била нека врста зборног места за устанике, где Карађорђе држи скупштину „код светог краља“ поводом мира у Букурешту 1. августа 1812. године. Следеће 1813. године опет отпочињу тешка времена и монаси средином септембра крећу са кивотом из Србије, што изазива немир у народу. Одлучују да иду према Београду и у групама прелазе преко Саве и Дунава. Први у Аустрију прелази архимандрит Василије – „Светог краља у Земун пренео, све црковне ствари избавио“. У то време у Земуну је био и вожд Карађорђе. Његова супруга Јелена даривала је покров кивоту Светог краља те године. Митрополит Стратимировић доноси одлуку да се мошти и десет монаха који ће их чувати, сместе у Манастиру Фенек, где је и направљен први попис ризнице. У то доба игуман је био Мелентије Никшић, а с обзиром на то да је Фенек близу границе, тај Манастир постаје главно место окупљања побуњених Срба, због чега 1815. године аустријске власти пребацују монахе у Беочин. На тражење кнеза Милоша 28. децембра 1815. кивот и ризница стижу у Србију у Манастир Каленић. Од 1833. године почињу радови на обнављању Студенице. Кивот Првовенчаног краља свечано је пренет преко Манастира Љубостиње и Дубочице и 23. августа 1839. пристигао је у Студеницу. Постављен је у Богородичиној цркви, а ризница је обновљена. Кивот је, међутим, у ХХ веку још једанпут силом прилика морао из Студенице. У јесен 1915. године су мошти преподобног Симона заједно са српском војском кренуле пут Пећи, када су однете у Горњи Острог, одакле су у Студеницу враћене после ослобођења 1919. године.

Неколико дана пред празник Преподобног Симона Монаха 2015. године, мошти су пренете у Манастир Жичу, након неколико дана и у Краљево, да би после празника биле враћене у Студеницу.

 

Преподобна Анастасија

Преподобна Анастасија, некада Ана Немањић, рођена је у првој половини 13. века, претпоставља се око 1125. године. У браку са српским великим жупаном Стефаном Немањом, коме је била једина супруга, веома привржена до краја живота, родила је три сина: Вукана, Стефана и Растка ‒ Светог Саву, а претпоставља се и неколико кћери. Једна од најзначајнијих женских историјских личности средњовековне Србије, веома честитог живота и племенитог карактера. У изворима се само помиње као „пуна добрих дела“, она која је „творила угодна дела пред Господом“, „нежна мати“ и „милосрдна госпођа“. Нема поузданих историјских података о њеном пореклу. О Светој Анастасији највише говоре васпитање њених синова и дух који је као родитељ са Немањом морала однеговати код њих, што потврђују извори: „и научивши их светим књигама и врлинама, весељаху се у Господу“.

Света Анастасија Српска у коленопреклоној молитви пред Пресветом Богородицом, припрата Богородичине цркве у Студеници, 1568. г.

Сва тројица Аниних синова свој животни пут завршила су примањем „анђеоског лика“ тј. монашког чина: Вукан добивши име Теоктист, Стефан добивши име Симон, а Растко добивши име Сава. Ово не треба да чуди, јер је у средњем веку поред „племства по крви“, посебно неговано „племство по духу“, богољубивости и учености. И сама Ана је одлуку о примању монашког пострига донела у договору са супругом и заједно су је испунили одричући се од света у Расу, у исти дан замонашени из руку епископа Калиника на Благовести 1196. године. Преподобни Симеон је отишао у Студеницу, а Анастасија „примивши свети лик“ у Манастир Пресвете Богородице у Топлици код данашње Куршумлије, који је претходно основала са Немањом. Стефан Првовенчани у Житију Светог Симеона описујући тренутак када Немања Ани предаје на управу Богородичин Манастир, цитира пророка Соломона (Приче Соломонове, 31, 10) описујући брачни живот своје мајке: „Јер о овој рече мудри: „Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгог камења“. Земаљски мисле о бисеру и камењу. Трошни су камен и бисери; а пророк мисли на онога који је пун добрих дела, као бисера и драгог камења. На то се она угледа, творећи угодна дела пред Господом у дому мужа својега“ (Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Београд 1988, стр. 66). Заједничкој одлуци о примању монашког „образа“ супружника вероватно је допринео и завет који су, по српском средњовековном писцу Теодосију (1246‒1338), аутору Житија Светог Саве, она и супруг дали Богу молећи се да им у позним годинама подари треће дете ‒ Растка, након чега ће се „свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачувати“.

Преподобна Анастасија упокојила се у Господу 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати Богородичине цркве у Студеници, где су за време археолошких радова осамдесетих година прошлог века откривене њене свете мошти. Непосредно изнад гроба је дивна фреска из 1568. године на којој је Анастасија насликана како се одевена у расу и огртач, покривене главе и испружених руку клечећи моли Богородици на престолу са малим Христом, обраћајући јој се речима: „О, Пресвета Дјево и Бога нашега Мати, прими мољење рабе своје монахиње Анастасије“. У част Преподобне Анастасије је од најфинијег светогорског сребра, злата и драгог камења израђен драгоцени кивот, у који су њене свете мошти похрањене 1996. године.

Славе Манастира

Свети Сава, Игуман Манастира Студенице и први Архиепископ српски, 27/14. јануар
Преподобни Симеон Мироточиви, ктитор и монах Манастира Студенице, 26/13. фебруарМ
Преподобна Анастасија, 4. јул/21. јун
Храмовна слава:  Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина, 28/15. август
Свети праведни Јоаким и Ана, слава Краљеве цркве, 22/9. септембар
Преподобни Симон Монах, 7. октобар/24. септембар
Свети краљ Милутин, ктитор Краљеве цркве, 12. новембар/30. октобар

 

Богослужења

Недељом и празником:
јутрење у 6 и 30, Света Литургија у 8 часова
Радним даном:
јутрење у 5 и 30, Света Литургија у 6 и 45
вечерње у зимском периоду у 17 часова, а у летњем периоду у 18 часова