„У Небеском царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика.“
(Свети владика Николај Жички, Служба српским мученицима)
Мученичко настројење хришћана одувек је било саставни део здраве побожности. Шта је неопходно да би ово настројење остало здраво и када се дешава да се оно извргне у своју супротност? Како да разликујемо здраву од нездраве ревности?
ЗДРАВА МОНАШКА МУЧЕНИЧКА СВЕСТ
Саставни елемент монашког позива који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, спремност да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чине саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу „кроз многе невоље“ (Дап 14, 22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљеним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поме нути Отац, постало саставни елемент душе човекове, „такорећи урођени“. Језиком жртве човек сме да „заиште“ (види: Јн 15, 16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега.
Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (види: Фил 3, 8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости – на њему се остварују речи да ће се „жалост окренути на радост“ (Јн 16, 20).
У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, настојатељ каже новодошавшем: „Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај тешким, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све мученике и преподобне, који та добра стекоше многим знојем, и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свега тога имај свагда у уму свом спасоносна Страдања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима Његовим дан и ноћ. Јер Сам Господ рече: ’Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном’ – што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење Његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин.“
После постризавања косе („у знак одрицања од света и свега што је у свету“), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје: „… Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа“, па потом узглашава:
„Рецимо сви за њега: Господе, помилуј“.
Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас „пример“ (1 Пет 2, 21). По речима Светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо „што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква“ (Кол 1, 24). Дакле, Његова страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. На то упућују речи Светог Саве у „Жичкој беседи о правој вери”: да допуњавамо недостатке Тела Христовога. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и „све испуњава у свему“ (Еф 1, 23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) надзидавају се „сами као живо камење“ (1 Пет 2, 5).
Свети апостол Павле, који је рекао: „Ја ране Господа Исуса на телу својему носим“ (Гал 6, 17), учи да је хришћанима „даровано“ (Фил 1, 29) не само да у Христа верују, него да за Њега и страдају (исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5, 41 и 1 Пет 1, 6). Дакле, јасно је да веру, на неки начин, усавршава страдање и зато Свети Јован Лествичник каже монаху: „Ти корачаш у војсци Првомученика“.
Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно са љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу… Сâмо монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и који су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике: „У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика“ (Служба Новомученицима српским). Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут Светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носио колац говорећи: „Срб је Христов, радује се смрти!“ (види Службу Светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, Свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се на Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устроји пут ка мучеништву. Још нeшто: жеђ монаха за моралним савршенством и за максимализмом (својственим раном хришћанству) и схватање живота као борбе са „кнезом овога света“ (види: Јн 12, 31; 14, 30; 16, 11) и „против духова злобе у поднебесју“ (Еф 6, 12) били су тако јаки да су их нагонили да „гоне“ демоне чак и у њиховом последњем прибежишту – пустињи. Тамо се и устројило мноштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама.
ПОРЕМЕЋАЈ, ТЈ. НЕЗДРАВИ ЗИЛОТИЗАМ
Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане циљ оно најважније, оно што и чини све друге врлине истинским врлинама – то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје по љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва, о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар Светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања: „Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте…“ Не може нико да буде „истинит војник Христов“ без наведених врлина – „кротости и смирења“, а ове се врлине превасходно пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима.
Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност ономе што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин?
Већ смо у ранијим текстовима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочастива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква „ревност“ унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом за оно што други ради, проношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав „ревнитељ“ ће пожелети да подражава свете оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге људе) она је доказ врлине. Смирен монах увек у себи носи дух мучеништва, без потребе да себе истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то – одмах.
Нагони га да што пре и у што већој мери разобличава „грешне“, као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да ако су свети обличавали грешне и бешчасне, „то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога“ (како учи Свети Игњатије Брјанчанинов), а не „под утицајем својих страсти и демона“. Он каже: „Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским.“
Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута да монах себе направи „великим“ него што је то, нажалост погрешан, пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других.
Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да се стара о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Истински монашки живот ће бити досадан и стереотипан ономе ко је жедан вести о туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа, сa својим сензацијама и сумњивим подацима, и наравно, интернет, са мноштвом површних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч „дати одговор у дан Суда“ (Мт 12, 36). Овај духовни активизам за иста јесте некаква „ревност“, „али не по разуму“ (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква „ревност“ и овакво „мучеништво“ нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажној ревности и лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком „мучеништву”. Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено „чување ума“ – „светлородним, громородним, светлоносним и огњеносним“. Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуготрајно ради на себи (тј. смиреног монаха) видети као оног који ништа не предузима и који је подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиравању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна – поштопото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагони човека да на свакога гледа са подозрењем и сумњом. Тешко је приближити се човеку који има зле помисли према другима и помоћи му, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: „Ако пођеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш.“
ПОЛИТИКА ГРУПАШЕЊА И НАВИЈАЊА
Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш свакога, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворизовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су и томе слично. Свети Јован Лествичник је рекао да „безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних (и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотсконавијачког духа остаје скривен – то је истицање и величање искључиво сопствене личности. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи „разлози и туђе кривице“ бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако унедоглед. Шта ће онда бити на крају?
То ће нам открити један древни отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази и пример проблема о којем говоримо („О смиреноумљу“, 2, 7). Он говори o једној врсти гордости и каже: „Прва (врста) гордости је она кад неко понижава брата, кад га потцењује као ништавног, а сматра да је он сам изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то ће, малопомало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против Самога Бога…“
Свети Доротеј наставља:
„Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у такво јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког и узвраћао: ’Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних.’ Затим је почео и њих да потцењује и да говори: ’Нико (није) бољи од Макарија.’ Нешто мало касније почео је да говори: ’Шта је Макарије? Нико (није) бољи од Василија и Григорија.’ Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори: ’Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла.’ А ја му рекох: ’Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити.’ И, верујте, убрзо он је почео да говори: ’Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице.’ Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе (изгубио се). Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, малопомало, упали у савршену гордост.“
Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом.
ЗАКЉУЧАК
Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља проношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати елитном. Ко њу негује себе ће сматрати верски беспрекорним, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити.
Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и старање о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава бржебоље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар Светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је противна свакој лепоти и свакој радости страдања за „Хри ста и отаџбину“.
Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и груписањем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свога озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике наново замењивати другима. Поменути ава Доротеј је рекао да ако се гневљивац „ускоро не покрије смирењем, он онда, малопомало, долази у демонско стање, смућује (друге) и сам се смућујући“. Крај ове „политике смењивања фаворита“ ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, „демонско стање“ и хула.
Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославнима и нехришћанима. Њен је циљ смућивање православних. И у томе се открива њено нечисто порекло.
Крајњи исход (што је и најгоре) биће да ће оваква „ревност не по разуму“ (види: Рм 10, 2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.
ПОДСЕТНИК
Из поука аве Доротеја, „О смиреноумљу“ (2, 7):
„Но, мало потом почео је да потцењује и њих и да говори: ’Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла.’ А ја му рекох: ’Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити.’ И, верујте, убрзо он је почео да говори:
’Шта је Петар и ко је Павле? Нема никог осим Свете Тројице.’ Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе (изгубио се). Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, малопомало, упали у савршену гордост.“
Из поука старца Пајсија Светогорца:
„Када човек на све гледа са добрим помислима, он стиче чистоту и благодат Божју. Помислима слева човек осуђује своје ближње и наноси им неправде, спречава божанску благодат да му се приближи, и тада долази ђаво и вршља.“
„И ма шта да кажеш једном таквом човеку – ништа не вреди. Докле год он сам не престане да верује помислима које му доноси непријатељ…“
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
Т. Ракићевић, Мученички дух цркве и нездрави зилотизам, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1005, Београд 2009, 16–18.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 62–74.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
