„Ум наш, дакле, нека буде на небесима“
(Свети Сава – Манастир Студеница, око 1208. године)
„Држи ум свој у аду, и не очајавај!“
(Преподобни старац Силуан, Света Гора, око 1906. године)
„А ми имамо ум Христов.“ (1 Кор 2, 16)
Ваша Светости, благословите!
Обрадовао сам се веома када ме је, пре неколико недеља, отац Драги позвао на академију. Поштујем овај славни град и надао сам се да ће данас бити веома молитвено и лепо, али нисам знао да ћу присуствовати оваквој радости каква је вечерас. Благо вама Крушевљани, имате Патријарха који вас толико воли.* Чули смо управо како свако говори из свог искуства – Његова Светост, Патријарх, говори на један начин, отац Драги на други, деца доживљавају Светога Саву као дечака Растка, а ја, морам рећи, доживљавам Светога Саву као игумана – свога игумана.
Пред свој долазак у манастир и ја сам, као и многи, слушао, читао и гледао разне вести и новости. И ја сам, као и многи, био бомбардован мноштвом негативних информација – против политичара, против црквених људи, како је безизлазно стање у друштву и свету итд… Виђали сте сигурно забринуте људе, виђали сте некога када западне у тешко стање у духовном смислу, када безмало падне у очајање. Тако сам се и ја секирао због много чега, а онда сам се у Студеници срео са речима које је Свети Сава управо тамо и написао пре осамсто четири године студеничком братству. Он каже овако: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот.“ И те речи постале су светило без којег не знам како би наше братство данас живело.
Ми данас хвалимо и прослављамо архиепископа Светог Саву, али ни њега нису сви хвалили. Имамо пример оних који су га критиковали: архиепископ охридски Димитрије Хоматијан из своје перспективе гледа хиротонију Светога Саве, критикује га, и то врло оштро, и оптужује да је напустио светогорско монаштво и постао управитељ и старатељ за световне ствари. Да је постао посланик околних владара и да се од повучености дао на световно општење. Да се „потпуно претворио у бриге и славољубље у свету, приређујући гозбе и јашући на коњима најплеменитије расе, лепог изгледа“ и заставом окићенима. Оптужује га да „води и многу послугу, размећући се у поворкама“, да је „окружен чуварима, и раскошно и разноврсно“. И најзад, оптужује га да је постао епископ ради каријеризма.
Драга браћо и сестре, он гледа на један начин, а све то због чега он оптужује Светог Саву јесу разлози због којих га ми данас прослављамо. Он је на такав начин, чинећи труд због свога народа, постао раван апостолима. Тачно је да је Свети Сава напустио Свету Гору. Тачно је да је ишао у дипломатске мисије помажући своме брату – краљу Стефану Првовенчаном. Тачно је да се старао о многим стварима, да је имао многе бриге, да је примао угледне госте, да је јахао на брзим коњима најплеменитије расе, да је водио „многу послугу“. Тачно је да је примио хиротонију. Али због свега тога због чега га је неко критиковао ми га данас прослављамо. Све то је радио да би угодио Богу, да би христијанизовао и оплеменио свој народ. Дакле, судећи по овим речима може се наслутити да је било и других који су га нападали јер се свако, драга браћо и сестре, може нападати и критиковати, чему смо данас сведоци. На сваком кораку вреба преобиље различитих негативних информација. Данас је лако поверовати лажима и клеветама. Због тога човек који све почне да гледа са негативне стране живи као у паклу. Може око њега да буде и много доброга, али он ће се осећати као у аду, тачније имаће непрестано мучење, тј. самомучење.
И шта ми да радимо у таквој ситуацији? Пророк Исаија у Светом писму каже: „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ; Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли.“ (Ис 55, 8–9)
Хајде, драга браћо и сестре, да и наше мисли буду више од ових мисли које нису попут Божјих, да наше мисли буду другачије од негативних информација, тј. неистина и клевета које су око нас. Пре једног века на Светој Гори је живео старац Силуан. Његова сабраћа су јако патила због зала која су безбожници у то време чинили руском народу. Многи се у својој патњи нису уздржали од мржње. Постављен у конкретни проблем, Свети Силуан је реаговао изневши свој став – „љубав према непријатељима“. Реаговао је потпуно супротно токовима свога окружења. И ми не можемо другачије реаговати у конкретном времену информативне и чулне преоптерећености него речима Светог Саве: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима“. Ово, наравно, не схватамо олако. У православљу нема лаке радости. Зато ће наша радост и бити уистину велика, јер се са муком задобија. Ове речи смо препознали као неки антивирус програм за муке овог времена. Ако човек подлегне информативној преоптерећености, пада у очајање, мучи се, живи у самомучењу и живот му постане као неки предокушај ада. Хришћанин може да живи у осећању ада, али на начин који је описао Свети старац Силуан Атонски: „Држи ум свој у аду и не очајавај!“. На какав он ад мисли? Мислећи скромно о себи, и још даље од тога – мислећи да нисмо заслужили спасење, већ сматрајући да смо заслужили адске муке, састрадавајући са ближњима, пролазимо мучеништво душе, али не очајавамо јер знамо љубав Божју која нас искупљује и Бога Који ће дати да и ми будемо спасени, обожени и искупљени. Овај пролазак ума кроз ад ће бити прелаз (етапа) која претходи небу и Царству Божјем Светога Саве, који интензивно размишља о томе па пише:
„Како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос…Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство небеско, или грешницима које шаље у вечну муку? Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети…“
Он наређује да се живи у сталном стајању пред Христом – Судијом.
Пролазак кроз ад старца Силуана је само етапа, није никакав циљ, него нешто привремено у нашем хришћанском животу. Нешто кроза шта пролазимо док долазимо до Неба и Царства Божјег Светога Саве, који је у Студеници записао своја размишљања:
„Како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос…Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати…“
То је наредио Свети Сава нашем братству и ми те речи као светињу држимо до дан-данас. Он је писао о уму на небесима око 1208. год., у време успона рашке школе. Свети Силуан, 700 година касније (око 1906. год.), открива да се кроз унутрашње мучеништво, тј. кроз држање ума у аду, долази до светлог и небеског умовања Светога Саве. Без међусобног супротстављања, обојица стреме ка будућим стварима – ка Небу и Царству Божјем. Њихове речи нису противречност, већ су једна целина. Сматрајући себе недостојним Божјих дарова и спасења долазимо до речи Светога Саве, који нам говори да треба да изводимо себе у својим помислима на Суд и пред Христа Спаситеља. И шта се даље дешава? У таквом стајању пред Богом увиђамо шта је вечно, а шта пролазно, преиспитујемо себе и одлучујемо се за Царство небеско јер „земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“, како рече Свети кнез Лазар.
Почевши од синтезе рашке школе и светих Немање и Саве, преко осталих Немањића и Светога краља Милутина, долазимо до Лазаревог опредељења за Царство небеско, до Моравске Србије Светога кнеза и Крушевца и до ове радости данас, коју су наши домаћини приредили. Нема противречности између поука отаца које смо цитирали, већ нас оне заједно упућују и воде ка спасењу, у складу са речима оца Драгог, малопре изговореним – да се наша стремљења могу назвати „светосавсколазаревско опредељење“.
Почесмо од Светога Саве, а дођосмо до Моравске Србије Светога кнеза и Крушевца.
Благо мајци која Саву роди и Србима док нас Сава води!
Светосавска беседа,
У Крушевцу, 25. јануара 2010. године
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
Т. Ракићевић, Свети Сава Српски и Силуан Атонски, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1029, Београд 2010, 18–19.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 122–127.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
