Да ли су поруке које је Свети Сава као игуман писао студеничким монасима (по своме доласку из Хиландара после 1207. године) само драгоцена стара и архаична српска црквена књижевност? Нису ли то и данас живе и делотворне речи и путокази? Архимандрит студенички Сава, речима које је предвидео за редовна читања у манастиру, обраћа се не само ондашњем своме братству („Ми”), него и будућим нараштајима монаха:
„Mи и они после нас до краја овога века“. Дакле, обраћа се и нашој генерацији.
ДОЛАЗАК СВЕТОГ САВЕ У СРБИЈУ
Пре нешто више од осам векова, Свети Сава је пренео из Хиландара мошти свога оца, преподобног Симеона, у Студеницу. Само две године пре тога – 1204. године, у четвртом крсташком походу, западноевропске државе освојиле су Цариград. На тлу раздробљене Византије формирано је Латинско царство, у коме су владали француска феудална господа и млетачка аристократија. Православне светиње су приликом њихових освајања, а поготово приликом пада Цариграда, скрнављене и пљачкане, а народ је најсуровије страдао. Византијски историчар и савременик догађаја, Никита Хонијат, овако је описивао ова збивања: „У двориштима, по улицама, у храмовима, могло се чути само ридање, кукњава, стењање мушкараца и вриска жена… Свуда је завладала преплављеност злочинима свих врста.“ За многобројне зликовце који су скрнавили Свету Софију, просипали Свете дарове, уништавали свете мошти, чинили незамислива злодела, рекао је да су „претходници Антихриста, гласници његових злих дела која можемо очекивати“.
У Србији је пред Савин долазак било такође тешко. Земља је била исцрпљена грађанским ратом због сукоба између његове браће Вукана и Стефана. Рату је прет ходило учвршћивање веза кнеза Вукана са Угарском и римским папом Инокентијем III, па је он 1202. кренуо на рођеног брата – жупана Стефана. Стефан је умолио Светог Саву да дође из Свете Горе, коју је такође била снашла велика несрећа од стране крсташа, који су заједно са латинским свештенством упали на њену територију. Свети Сава о томе касније у Студеници пише: „Настадоше многи метежи у крају том, јер прођоше Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место. Велики, дакле, метеж беше. А сазнавши се овде о метежу том, дође ми посланица од христољубивог и благочастивог, Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана. Молбу њихову примих, која каже: ’… Молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!’“ О самом доношењу моштију Сава укратко каже: „И мада велики метеж беше у земљама тим, Божјом помоћи, и Пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженог и преподобног и часног господина и оца Симеона, прођох, што се каже, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и неповређен, пак, ичим. И дођох са часним моштима у Хвосно…“ (Житије Светог Симеона)
Свети Сава је прошао тежак пут до сусрета са браћом, и Божјом милошћу над Немањиним моштима је утврдио помирење и љубав међу својом браћом. Наредне године је провео у нашем манастиру.
О ПОУКАМА СВЕТОГ САВЕ СТУДЕНИЧКИМ МОНАСИМА
По своме доласку у Студеницу, Свети Сава је, и поред сложених и неизвесних историјских прилика, као и обиља обавеза, у тишини и миру ове наше светиње успео да напише ктиторско Житије Светог Симеона. Као што је, неколико година раније, као увод Хиландарског типика монасима написао хиландарско житије, тако је написао друго, али много дуже и опширније, за Студеницу. Ово дело ће се вековима потом редовно ишчитавати у нашем манастиру, а тако је остало до данас. У њему архимандрит Сава, после изложења живота и подвига свога оца Немање, открива да је све ово писао да би братство Студенице имало користи и поуке. Он то својим монасима јасно каже: „Да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори, и последујући, да чинимо све што је угодно Богу.“ Запазимо, он се обраћа не само ондашњем своме братству, користећи заменицу „Mи“, него и будућим нараштајима монаха речима: „Mи и они после нас до краја овога века“. Дакле, обраћа се и нама – данас и овде. У наставку списа, на самом његовом крају, Сава се, као игуман, непосредно, благо али заповеднички, опет обраћа студеничком братству:
„Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос… (…)
Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство небеско, или грешницима које шаље у вечну муку?
Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил 3, 20), овај живот мирно проводећи…“ (Житије Светог Симеона)
Речи Светог Саве јасно стављају до знања монасима да им је дужност да вазда у свом уму ишчекују Христа Судију и да се за тај сусрет припремају. Никакве, дакле, тешке историјске прилике не могу да буду сметња или изговор да се о овоме не води рачуна: „Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети…“
Ово помишљајући, монах ће сабирати свој ум желећи да буде обасјан енергијама Светога Духа. Тако ће се он мукотрпно трудити да у себи не остави места страстима, него да их одриче. Оваквим трудом, аскезом, он опитно живи божански живот. Једном приликом, на монашењу, владика је овакав живот назвао „најсавршенијим“ јер се кроз њега пројављује „живљење Господње“.
Монах се моли. Он се моли некоме, јер молитва је окретање и кретање ка једној конкретној личности чији је циљ сједињења са том личношћу. У његовом животу ова личност делатно присуствује. Он кроз мољење тада усваја њено присуство и њено постојање. Свудаприсутни Христос бива за њега посебно осетно присутан. Он се кроз богослужење пружа вернима, а они се кроз молитву пружају Њему, све док се не збуде њихово „брачно, у чистоти савршено, сједињење“ – како рече Свети Григорије Палама.
СУД НАД МОНАХОМ
Да бисмо боље разумели студеничке речи Светог Саве, које нама монасима налажу да ум свој имамо вазда пред Христом Судијом, подсетићемо се молитвеноисихастичког примера који је неколико векова пре игумана Саве навео преподобни Симеон Нови Богослов. Овај облагодаћени монах говори из сопственог искуства и каже:
„У садашњем животу, уколико помоћу покајања слободно и драговољно уђемо у Божанску светлост, ми видимо да смо оптужени и да нам се суди. Па ипак, зaхваљујући Божанској љубави и милости, оптужба и суд изричу се тајно, у дубини наше душе, а ради нашег очишћења и отпуштања наших грехова. Само Бог, као и ми сами, види скривене дубине наших душа. Они који за овога живота прођу кроз сличан суд, не треба више да страхују од другог суђења. За оне, пак, који не желе да из овога света уђу у светлост, како би били оптужени и суђени, за оне који мрзе светлост, Други долазак Христов ће открити светлост која је привремено била скривена и раскрити све што је било тајно. Све што скривамо данас, не хотећи да откријемо дубине својих душа у покајању, биће откривено у светлости, пред Лицем Божјим, пред целокупним космосом (светом), и оно што смо у ствар ности, биће јављено нескривено.“
Овде се ради о стварностима будућега века које се пак дају назрети већ овде. Нова стварност је присутна у свим хришћанима (будући да је она, у ствари, благодат светог крштења), али монаси журе да благодат стекну (тачније, да разоткрију) брже, па чак и по цену многог труда и бола.
Кроз овакав покајни, радосни у патњама (Кол 1, 24) аскетски живот, монах остварује победу над унутрашњим нередом у човеку и победу над нередом човечанства и света. Остварује „најсавршенији живот, у којем се живљење Господње пројављује подражавањем” (како то и говоримо у чину монашења). „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске“, рече монасима Свети Сава. Молећи се са јасним циљем, монах постиже унутрашњи мир и поредак, јер иако, по речима преподобног Симеона Новог Богослова, ми „видимо скривене дубине наших душа“, „видимо да смо оптужени и да нам се суди“. Управо је такво молитвено стање пут до „очишћења и отпуштања наших грехова“, како је овај свети говорио.
„Како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос… – ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати“, налаже Немањин Сава. Дакле, монах већ треба да проживљава будуће стање, те се зато моли и ишчекује. Монаштво и јесте предобраз стања људи у будућем животу, оно следи на земљи пример небеског живота. Свети Симеон каже: „Ми не говоримо о стварима о којима немамо знање, већ сведочимо о ономе што знамо. Јер, светлост већ сија у тами, по ноћи и по дану, у нашим срцима и нашим умовима.“
Ово будуће стање ће бити сједињење тварног са Нествореним, тј. њихово прожимање. У овоме чуду сједињења твари са Нетварним увиђа се и богочовечанска природа Цркве. Овакво побожно умовање монаху доноси спознају натприродног, благодатног стања света. Он благодари Богу, састрадава са другим људима и радује се напретку другога. У оваквом животу нема места осуђивању других људи, а самим тим нема ни опасности да се покажу све трагичне (по монаха) последице учесталог осуђивања.
МОНАХ СТРЕМИ КА БУДУЋИМ СТВАРИМА
Монашки начин живота је есхатолошки. Он, ишчекујући оно последње – есхатолошко, схвата речи Светог писма: „Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Његов живот изражава „входну“, молитвенобогослужбену димензију наглашеног стремљења ка будућим стварима. Кроз испитивање себе, оплакивање својих грехова, кроз бол и страдање за Бога, монах изражава своју жеђ за обожењем. Он већ сада са Богом општи умом – тим врхунским чулом душе, центром нашег бића. Ум, сједињен са вољом и срцем, може да општи са Богом и данас, у времену „општег“ метежа и забринутости. Таквим општењем, данашњица за њега постаје време у којем је могуће да се води живот преподобних. „Молите се у Духу у свако доба“, рекао је Свети апостол Павле за сва времена (Еф 6, 18).
Досад речено представља здраво и благословено монашко побожно умовање. Оно почиње позитивним помислима, наставља се болним, али спасоносним завиривањем у скривене дубине сопствене душе. Спознајући већ данас своју греховну унутрашњост, разоткривајући дубине наших душа у покајању, већ сада откривамо оно што ће свакако и бити откривено у Последњи дан. У „онај Дан“ (Лк 17, 30), у страшни „Дан суда“ (2 Пт 3, 7), у светлости, пред Лицем Божјим, јавно и пред целокупним космосом (светом), биће нескривено јављено оно што смо у стварности сада, о чему говори преподобни Симеон Нови Богослов. Исихастички подвиг проводи монаха у овоме животу кроз суд над самим собом, те се он тиме учвршћује у поверењу у Бога, гледајући са саосећањем и са састрадавањем на друге људе и на сву творевину. Такав живот искључује било какво незадовољство другима. Монах за то нема времена, он стреми ка будућим стварима. Он ходи у светлости, и за њега Дан Господњи нећебити неизвесност јер је он већ са Богом и у Богу. Он не живи у тами незадовољства и страха јер се просвећује божанском светлошћу. Монах се већ сада избавља из таме страсти пошто не живи по овоме свету и не привезује се за пропадљива „добра“. Оваквом човеку се Дан Господњи неће појавити одједном, ненадано, зато што се он, пролазећи још у овом животу кроз суд, већ сада избавља од неподносивог огња. У обоженом стању будућега света, „благодат Најсветијег Духа сијаће попут звезде над праведницима…“, речи су преподобног Симеона Новог Богослова.
Свети Јован Лествичник каже да је молитва „предсказивач будућих добара“ и „предзнак вечне славе“. Али он каже и следеће: „За онога који се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.“ (Лествица, поука 28)
СУД НАД ВЕРНИМА
Рекли смо да је монаштво предобраз будућег стања људи. Живећи примером небеског живота, оно остварује „најсавршенији живот“; ишчекујући оно последње, живи есхатолошки начин живота. Монах ходи и наглашено стреми ка будућим стварима, тј. ка истини. Свети Максим Исповeдник каже да је „стање у будућем веку“ истина: „Догађаји Старог завета су сенка, Новога су икона, а истина је стање у будућем веку.“ (PG 4, 137D)
Он тумачи литургијску символику која „означава и прасликује собом истину“. Између осталог каже: „’Тада ће доћи крај’ (Мт 24, 14), који ће се десити за време Другог доласка с неба ’са великом славом великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа’ (Тит 2, 13). Јер, као што говори божански Апостол, ’Сâм Господ… са гласом арханђела и са трубом Божјом, сићи ће с неба’ (1 Сол 4, 16) и извршиће освету над својим противницима, разлучивши помоћу светих анђела верне од неверних, и неправеднике од праведника (Мт 13, 49), и проклете од светих.“ (PG 91, 693В) О литургијским читањима, радњама и кретњама Свети Максим Исповедник говори као о симболима Христовог Другог доласка и Суда над вернима, а тиме и о кретњи ка Богу, и то не само верних него и читавог света, све творевине и њене историје, која такође има свој покрет ка Богу (али и свој суд пред Богом – како то примећује владика Атанасије Јевтић). Вршењем богослужења показујемо да свет има свој есхатолошки циљ и испуњење у Христу. Дакле, света Литурија је не само спасење свету него и суд свету и историји. Овај суд не значи аутоматски и осуду, него је суд оцена и пројава (уп. Јн 12, 31; 3, 19; 16, 11) – шта је истинито и спасоносно, здраво и непропадљиво, шта може ући и остати за живот вечни у Царству Божјем (примећује владика Атанасије). Дакле, како у молитвеноисихастичком делању тако и у богослужбенолитургијском животу, монах сагледава себе да ли је и колико спреман за Вечеру Царевог Сина, да није можда (он сам, а никако неко други!) за „избацивање напоље“ (Мт 22, 2–13). Сва мермерна уметност Немањине цркве у Студеници (из 12. века) представља историјски вход Цркве, Тела Христовог, од Његовог Оваплоћења и уласка у историју до доласка историје у сусрет Његовом Другом, славном и страшном доласку. Сам крај је приказан на олтару и трифори, ка којима смо свакодневно окренути у својим богослужењима. Ту је приказана последња и коначна победа над силама зла.
У молитвенобогослужбеном искуству открива се драма последњих дана. Овако окренути (и умом и телом) у молитви и богослужењу, сећамо се „свега што се нас ради збило: Крста, гроба, тридневнога Васкрсења… и Другог и славног доласка“ (Литургија Светог Јована Златоустог). О Другом доласку говори се као о нечему нама блиском и познатом: „Сећајући се… свега што се нас ради збило… и Другог и славног доласка…“ (исто). Са првим Христовим доласком за нас је вечност већ отпочела, Његовим искупитељским делом (Крстом и Васкрсењем) већ је почело Царство вечности. „Јер гле, Царство Божје унутра је у вама“, говори Господ (Лк 17, 21). Монах већ сада живи од те будућности и прилагођава се њој. Он гледа „на тамошњи живот“ (Свети Сава), он слуша речи псалама које се често певају приликом причешћивања верних: „Окусите и видите да је добар Господ“ (Пс 33, 8; види: 1 Пет 2, 3), он благодари…
ОД ОСУЂИВАЊА ДО ПРИЖЕЉКИВАЊА ЗЛА
Монах који живи гореописаним молитвеноисихастичким животом, почиње свој подвиг у скривеним дубинама сопствене греховне душе. Испитујући себе, постаје дете светлости и син будућега дана (1 Сол 5, 5–8). Међутим, могуће је да се подвиг не започне борбом са скривеним греховима сопствене душе, већ истраживањем туђих грехова и недостатака. Ово тужно истраживање се касније претвара у упорно истицање туђих мана.
Лествичник је рекао монасима: „Безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Куда може да води ово „безумно“ проналажење недостатака ближњих? Очигледно је да човек који нешто претпоставља или констатује, жели да се његове речи покажу истинитим. Нико не жели да се оно о чему често говори покаже као неистина. Онај ко често истиче туђе недостатке и погрешке, и упорно истражује и проналази (тачније – мисли да проналази, и жели и тежи да пронађе) недостатке других људи, неће се само тиме задовољити. Да би оправдао своје оговарање и осуђивање, он ће пожелети да види доказе који потврђују његове осуде. Желеће да види туђ пад, желеће да се увери у туђ грех. Човек који другога клевета, да би оправдао своју клевету и да би је доказао као истиниту, мора видети (и другима указати на) туђе падове, како би и себи и другима доказао да је у праву. Без таквих доказа не може имати мира. Такав човек ће почети да машта о томе да види туђ грех, да би разобличио ближњега. Такав ће потајно желети да други буде грешан. Ако се други не покаже таквим, његово оговарање је узалудно. Ако не буде по тврђено неким доказом, оговарање ће се показати лажним, а онај ко је оговарао, испашће неозбиљан и лажљивац. Зато ће се такав потајно надати туђим гресима и погрешкама (иако то сигурно не би признао ни себи ни другима). Уместо да се моли за напредак и чистоту ближњега, он ће се, несвесно и прикривено, у својим лошим помислима, молити за пад и пропаст ближњега. А ако се деси да се онај ко је био мета оговарања покаже у нечему лошим, онај ко оговара имаће некакву привремену радост (ако се то уопште може тако назвати) – злурадост. Радоваће се јер ће његово осуђивање бити оправдано. Једино у споју са злурадо очекиваним падом ближњега, оговарање и осуђивање ће имати смисла. Због овога ће се човек који осуђује радовати туђем злу и прижељкиваће га. Пропаст другога као да оправдава учестало осуђивање и његово оговарање другога.
ПРИЖЕЉКИВАЊЕ ТУЂЕ МУКЕ
Иако ово стање изазива застрашујући утисак (да не кажемо – подсећа на демонизам), не изгледа да има много избора за оногa ко не жели да се одрекне лоших помисли, ко се сагласио са њима. Старац Пајсије Светогорац је забележио: „Оштећен човек оштећено и мисли; он све прима налево, све види погрешно. А човек који има добре помисли, ма шта да види, ма шта да му кажеш, имаће добру помисао.“ Свети Јован Лествичник нас је упозорио речима: „Паметан и разборит ум (…) примећује само врлине и говори само о њима. А безуман човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Испитиваше безакоње, истрошише се испитујући истраживања (Пс 63, 7).“ (Лествица, поука 10)
У чему је опасност навике да монах учестало критикује друге људе, било да критикује мирјане (за лош живот), било свештенике, било да се неупућено бави црквеном „политиком“ (па можда критикује епископе)? Претерано критиковање и осуђивање других људи неминовно доводи до прижељкивања њиховог пада. Овакво злурадо ишчекивање пада ближњега и зла жеља за потврдом туђих грехова, довешће до тога да човек прихвата мноштво лоших и непроверених вести. Само лоше вести ће оправдати његове критике. „Наивно“ поверење у обиље негативних и сумњивих вести биће сигурна последица оваквог духовног стања. Такав човек неће бити способан (тачније – неће желети) да провери са које стране и са којим циљем му долази нека вест о слабостима других људи. Такав ће лако постати жртва негативних информација, тј. жртва оних који му такве информације доносе.
Ако упаднемо у оговарање (тј. у учестало критиковање), треба да знамо да смо ступили на пут који као свој завршетак има радовање туђем злу и постављање себе за судију, тј. постављање себе на место Божје. Због тога ћемо се трудити да свој ум закључамо у речи молитве – како нас уче преподобни Јован Лествичник и Григорије Синајски. Ако бисмо га закључавали у туђе погрешке, за шта бисмо били способни осим за срџбу и злурадост? А временом бисмо сигурно дошли и до мржње. Прижељкивање туђег пада биће потпуна супротност свакој љубави према ближњима, за које је Лествичник рекао:
„Сваки од нас препознаће у себи братољубље и праву љубав тек онда ако види себе где плаче због пораза брата и где се искрено весели његовим успесима…“.
„СВЕДОЧИМ ВАМ… ДА САМ СТАВИО ПРЕД ВАС ЖИВОТ И СМРТ“ (Понз 30, 19)
Мојсије је давно пред Израиљце ставио могућност избора једног од два пута: „Живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот…“ (Понз 30, 19). И ми у духовном животу видимо два пута: истински монашки пут побожног умовања, у којем се „живљење Господње пројављује подражавањем“ (Чин монашења), и пут који (под видом душебрижништва за друге) води у озлојеђеност, незадовољство и гнев. Зато изаберимо први!
Монах који има добре помисли водиће покајни, молитвеноисихастички духовни живот. Он ће састрадавати са другим људима, радоваће се њиховом напретку, те зато његове помисли неће бити усмерене на грехе другога, већ на своје сопствене. Молиће се за исцељење другога, кога ће видети као већ искупљеног благодаћу Божјом.
Размишљања човека који нема добре помисли могу да крену следећим током. Заборавивши на своје духовно стање, ставиће себе у положај судије. Могуће је да цела монашка заједница себе доживи као некакво „сито света“ које просејава (да кажемо тачније – решета) свет, тј. човечанство, које „суди“ човечанству по своме нездравом умовању, уместо да молитвено састрадава са њим и моли се за њега. Ово би било извртање речи Светог Јована Лествичника: „Општежиће је небо на земљи.“ Такво тужилачко монаштво сâмо ће себе осудити на плач над својом судбином, а своје незадовољство ће увек покушавати да оправда оптужујући друге. Под изговором бриге за друге људе, оно ће прижељкивати њихов пад, као да ће туђа мука и пад моћи да му донесу некакву утеху. Нема утехе у таквом суђењу. Монах је позван на други суд, по студеничким речима Светог Саве: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос…“ Онај коме се суди јесте онај ко се моли, а Судија је једино Бог. Пред Судијом монах стоји са надом – „окусите и видите да је добар Господ“ (Пс 33, 8; види: 1 Пт 2, 3).
Преподобни Симеон Нови Богослов каже: „Покајање представља вратнице које одводе из области таме у област светлости.“ По њему, поменута „светлост“ јесте суђење. Она је и присуство, тј. Други долазак Божји, који је већ присутан за оне што живе у општењу са Богом. Подвижник који покајнички испитује своје грехе, ставља себе у положај оптуженога. Он за време овога живота пролази кроз суд, пред њим се отвара непрегледно пространство милости Божје, па се тако растерећује страховања од другог суђења. Он живи по речима аве Иперехија: „Нека твоје мисли увек буду у Царству небеском, и ускоро ћеш га наследити.“ На њему се остварују речи Светога писма: „Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Рим 13, 12).
Насупрот овоме, учестало и неконтролисано критиковање других довешће човека до умишљености, до тога да сам себе (у своме умовању) стави у позицију некаквога „страшног судије“ над другима, над народом и над светом. На видику таквог „судије“ може се једино отворити непрегледно пространство незадовољства, једа и гнева. Ово је пут у праву несрећу, која се може дефинисати следећим речима: дан поодмаче, а ноћ се приближи. Учестало критиковање других људи монаху ће онемогућити живљење на небесима (Фил 3, 20). Оваквим умовањем монах почиње да суди мирјанима, али је лако претпоставити да се тиме неће задовољити, те ће од учесталог критиковања мирјана доспети и до самовољног бављења квазицрквеном „политиком“. Ако се то деси, све ће му бити важније од студеничких речи Светог Саве: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима“.
ЗАКЉУЧАК
Можемо ли узвишено умовати о небеским и будућим стварима и поред тешких услова живота и данашњих неизвесних политичких прилика? Можемо, хоћемо и морамо. Наш игуман Свети Сава обраћа се не само ондашњим својим монасима, користећи заменицу „Mи“, него и будућим (дакле и данашњим) нараштајима монаха речима:
„Mи и они после нас до краја овога века“.
Наша Студеница је кроз историју много пута страдала. Једна од последњих великих несрећа и неизвесности задесила је наш манастир и братство 1943. године.
Детаље тог страдања чули смо више пута усмено, а прочитали код архимандрита Јована Радосављевића. Бугарски окупатор је тада мучио њега и цело братство, а отац Јован је, поломљених ребара, једва остао жив. Управо нам је он данас сведок да се може живети без осуђивања. Немогуће је чути да он осуди било кога или да буде незадовољан било ким.
Пре неколико дана, на дан ктиторске славе – преподобног Симеона, у чину монашења чули смо поуку новоме брату: „Излажем ти најсавршенији живот, у којем се живљење Господње пројављује подражавањем, показујући ти шта треба да примаш, а шта ваља да избегаваш.“ Избегавајмо да себе стављамо у положај који нам не припада и за који немамо благослова! А примајмо речи и поруке које је Свети Сава овде написао, а други кaсније преписивали и читали! Године 1619. монах Аверкије преписао је ове речи у Горњој студеничкој испосници („пештери“, како он каже), а ми их и данас са радошћу ишчитавамо.
ПОНАВЉАМО РЕЧИ СВЕТОГ САВЕ БРАТИЈИ:
„А Ти, Боже и Господе свега и о, Препрослављена Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века, часним молитвама оца нашег и ктитора, пазимо на оно што се говори, и последујући, да чинимо све што је угодно Богу, гледајући на подвиге и живљење овог преблаженог оца нашег, у којима је сладост и весеље, помињући Бога, веселећи се у Богу.
Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: ’Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!’ (2 Пет 3, 10).
Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство небеско, или грешницима које шаље у вечну муку?
Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил 3, 20), овај живот мирно проводећи, наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу Господу нашем, заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобног и блаженог оца нашег и ктитора господина Симеона.“ (Житије Светог Симеона)
А ми додајмо на све ово: И твојим молитвама, Светитељу Саво! Ти нас учиш да сабирамо свој ум. У теби нема места страстима, твоја личност их одриче, хришћанине и монаше! Твоје речи су последица опита аскетског, опита живљења божанским животом. Излажеш нам „најсавршенији живот“. Оче игумане, преподобни, Светитељу, води нас ка безбрижности и моли се Богу за нас који ти са понизношћу али и са надом вапијемо: предстани за нас у „онај Дан“ (Лк 17, 30), у страшни „Дан суда“ (2 Пт 3, 7 )!.
У Манастиру Студеници,
Недеља прва поста – Чиста – Недеља Православља 2009.
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
T. Ракићевић, Свети Сава студенички и суд над монахом, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1008, Београд 2009, 12–14.
T. Ракићевић, „Ум на небесима“ или радовање злу?, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1009, Београд 2009, 14–16.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 84–102.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
