Свети владика Николај Жички имао је обичај да своје мудре поуке преноси путем прича. У „Причи о злој и доброј трешњи“ разоткрива људске слабости и показује људске врлине. У „Причи о кобном петлу“ каже: „Овај стварни догађај из живота животиња јесте у исто време символичан за живот људи.“ У тој причи лажни петао представља лажно благо света о које се људи отимају, док је орао човек који жели та блага. У „Причи о драгом камену“ камен није ништа друго него душа човечја, што Свети владика на крају и објашњава. У делу под називом Тајанствене приче, после „Приче о прерушеном цару“, ђеду који је исто приповедао, слушаоци кажу: „О, седа и мила старино! Ти си нам причао ову повест не као бајку него као стварност, и ми смо је као стварност и примили. (…) Шта има што је машта људска сневала, а што стварност није објавила?“
На овај начин Свети владика изражава духовну стварност људи овога света. Приче Светог Николаја Жичког на први поглед говоре о измишљеним људима, животињама и стварима, али нам заправо боље објашњавају духовне истине, тј. дају нам бољи увид у духовно стање човека.
ПОРЕЂЕЊЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
Овакав начин изражавања је уобичајен у Цркви. Да би изразио људске духовне особине, старац Пајсије прича о муви и пчели. Он каже:
„Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: ’Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, клозете и блато’. Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.
Другу категорију чине они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: ’Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер’. Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину. Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.“
НАША ПРИЧА
Једна кућа беше препуна предивног цвећа. Цвеће беше прекрасног мириса, те су зато многе пчеле долазиле у кућу и сакупљале нектар. Нигде не беше мириснијега цвећа. Цвеће је увек мирисало, али с времена на време мирисаше много лепше и јаче. Тада се највише пчела, са посебном радошћу, сакупљало у кућу. Нико на свету тада не беше срећнији од тих пчела.
Али, једнога дана у ту кућу улете мува. За разлику од пчела, које су сакупљале нектар, мува поче грозничаво да лети тражећи нечистоћу. „Где је нечистоћа? Овде мора бити нечистоће, ја осећам смрад!“, повика мува и настави да лети, удара главом у зидове и прозоре и да зуји. „Где је смрад? Морам наћи нечистоћу!“, викаше она бесно. „Шта ти је?“, упиташе је пчеле, „Овде нема никакве нечистоће.“ Али мува и даље тражаше смрад: „Где је смрад?“ Но, и поред тог грозничавог трагања за смрадом, она не пронађе нечистоћу јер, заиста, у кући не беше никакве нечистоће – беше само мириса од нектара који пчеле сакупљаху. Али муву није интересовао благоухани мирис – она је тражила нешто друго. Због тог њеног понашања, касније настаде изрека „зуји ко мува без главе“.
После мало буке и бруке, застаде мува и замисли се над својим понашањем. Тада рече себи: „Можда овде стварно нема нечистоће.“ И схвати мува одакле је долазио смрад који је тражила…
ТУМАЧЕЊЕ
О чему говори ова прича? Кућа пуна цвећа – то је храм Божји. Нектар који пчеле сакупљаху јесу енергије Божје, тј. благодат Божја, која се даје вернима у Цркви. Верни долазе у Цркву тражећи благодат. Време када цвеће најлепше мирисаше и када се највише пчела сакупља у кућу јесте време богослужења и Литургије. Пчеле представљају побожне Србе. Мува такође представља побожног Србина, само што он има одређене духовне проблеме и тегобе.
„И схвати мува одакле долази смрад који је тражила.“ Смрад је долазио из њених уста. Како је то могуће? Откуда то? Отуда, јер уста говоре „од сувишка срца“ (Лк. 6, 45). А „из срца излазе зле помисли“ (Мт 15, 19).
„Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли… зло око… гордост, безумље“ (Мк 7, 21).
„СВАКОГА ИСКУШАВА СОПСТВЕНА ЖЕЉА“ (Јак 1, 14)
Духовно стање човека може да учини да човек, иако има разлога за радост, мисли само негативно и у животу увек тражи лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.
Човеку који тражи да види само лоше стране живота, који жели да чује само зле ствари, тешко је угодити. Такав ће сигурно сматрати да му многа искушења долазе од других, али то није права истина. Права истина је да „свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара“ (Јак 1, 14). Овде долазимо до истог проблема о којем је давно говорио Свети Игњатије Брјанчанинов: „Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар да исправно суди ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно, и зато га је Реч Божја веома тачно назвала лицемером.“ (Види Мт 7, 5; Лк 6, 42)
Овај проблем да људи (хришћани) понекад толико желе да виде зло да га (по својој жељи) и виде, није нов у Цркви. Пре више од хиљаду година приповедао је ава Пимен о монаху који је, вођен осуђивачком телесном и душевном ревношћу, друге видео према своме унутрашњем стању – погрешно. Ава каже: „Један брат се превари у тако нечему, па му се учини као да је видео брата како греши са женом, те пошто се у њему поведе силна борба, пође и, мислећи да су то они, гурне их ногом, рекавши: ’Прекините већ једном, докле мислите?’. Кад, гле, нађе се да су то снопови жита.“ Ето, докле човека може да доведе „телесно мудровање“.
„Телесно мудровање види у ближњем и онакве грехе каквих у њему уопште нема; из тога разлога, они који су се заносили неразумном ревношћу често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка злих духова“, рекао је Свети Игњатије. Овакво настројење ума је права духовна беда за сваког хришћанина, а још више за монаха.
ИСТИНСКА МОЛИТВА И НАОПАКА АСКЕЗА
Где је почетак ове умне острашћености? Како га пронаћи? Наше молитве, богослужбене и личне, показују вапај саме душе. Божанска помоћ силази сходно вери и ревности. Ако молитва садржи велику силу, како се може десити да онај ко се (очигледно) моли, западне у духовно настројење о којем смо говорили, тј. у настројење тражења било каквог разлога – само да некога осуди?
Исусова молитва, по речима Светог Исака Сирина, представља онај мали кључ помоћу којег откључавамо велику тајну коју „око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1 Кор 2, 9). Она је кадра да ум држи прибраним да би се молио без маштања. Човековом уму је својствено да увећава љубав и жудњу према ономе на шта се усредсређује његова пажња. Свети Максим Исповедник каже да ум тежи да се прошири на ствари којима је привржен, те „усмерава своју пажњу и жудњу на оне ствари на које се шири, било да су божанске, њему сродне и мислене, било да су телесне или страсне“.
За људски ум је речено да је „око“ душе. „Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт 6, 23) Очигледно је да ум који осуђује посматра самога себе као чистог, док је у ствари острашћен, те покушај спуштања таквог ума у срце монаха не може бити ништа друго него наопака аскеза чији је резултат распаљеност крви, тј. појава „телесне и душевне ревности“ која распаљује крв.
За разлику од ове „наопаке аскезе“, истински монах поступа другачије. Он зна да је свест о сопственој недостојности пред Богом неопходан услов да би молитва Исусова дала плода. Без ове свести нема истинске молитве. Монаси уче да је улазак у небо повезан са силаском у нас саме. Кроз покајање долази до низлажења Царства небеског у ум и срце, које, захваљујући томе, постаје рај и небеса. Монах чује позив: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 3, 2). Њему је својствено да поступа у складу са речима старца Пајсија: „Све прихватајте са позитивним мислима и нека не буде другачије.“
Дакле, монах који увек тражи само лоше стране у животу других, или се уопште не моли, или уместо молитве упражњава некакву другу технику која није истинска молитва јер није утемељена на покајању и на сагледавању сопствене недостојности, биће том ђавољом техником доведен до „распаљености крви“ која, опет, човека нагони на некакву сумњиву ревност. Ову „ревност“ је Свети Игњатије Брјанчанинов још пре два века препознао – не као духовну, већ као телесну и душевну. У корену погрешне ревности јесте распаљеност крви и одсуство свести о сопственој недостојности.
За разлику од ове погрешне аскезе, истинска молитва се врши усредсређеним умом, и срцем које је рањено покајањем. Молитва је моћно оружје, непроцењиво благо, непотрошиво богатство, тиха лука, извор мира, корен, извор и мајка неизмерног добра. Она се врши болном душом и јасно усмереним умом. Таква молитва се успиње на небо. Али, душа се загрева сећањем на своје грехе, и бива као повређена, не да би се растужила него да би се могла огласити, да би се могла разбудити. Ко себе на такав начин молитвено гане, сабира велику радост у својој души. Златоуст нам указује на то да човек задобија молитвену смелост једино ако истински успе да сматра себе најгорим од људи.
ЗАКЉУЧАК
Погрешна аскеза почиње непримећивањем сопственог духовног стања. Као њен резултат јавља се узаврелост крви која у „подвижнику“ развија телесну и душевну ревност. Ова ревност се препознаје како по немиру у монаху (и сваком човеку), тако и по томе што он стиче навику да мисли негативно о другима и да у животу увек тражи оно лоше. Тиме он, несвесно, ниподаштава добро и пориче његово присуство. Ако смо нашли почетак, ако је наставак у оптуживању других, где је онда врхунац кроз који се испољава поменута телесна и душевна, а недуховна ревност? Да ли је врхунац у привиђењима каква је имао монах о коме је у Старечнику говорио ава Памво? Не. Врхунац ове страсти (осуђивања) неминовно ће се показати тамо где је највећа благодат у Цркви. Тамо где општи створено са нествореним, тамо где су присутни не само побожни људи, него и свети и ангели – на светој Литургији. Ово је потпуно логично очекивање.
„А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“ (2 Тим 3, 13), каже Свето писмо. Крајњи исход овог напредовања у осуђивању биће тај да осуђивач неће имати мира ни на самој Литургији, и да ће тежити да пронађе разлоге за свој гнев чак у самој Литургији, одбијајући и ниподаштавајући благодат и присуство добра. Ово се може прикривати разним изговорима: да се Литургија не служи како треба, да се не пева на одређен начин итд. Али, ово ће бити само изговори за нечији гнев. Суштина је да „добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лк 6, 45). Суштина је да човек о себи и о другима суди на начин на који сам себе замишља.
УПОЗОРЕЊЕ
Говорили смо како је старац Пајсије рекао да из искуства зна да су људи подељени у две категорије, тј. на оне који личе на муве и оне који личе на пчеле. Рекао је и да: „Трећа категорија не постоји“. Ово директно поређење, после свега што смо изнели, јесте истовремено и упозорење свима нама да се запитамо којој категорији припадамо, или тежимо да припаднемо.
*
И рече мува себи: „Можда овде стварно нема нечистоће.“
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
T. Ракићевић, Тајанствена прича из српског манастира, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1000, Београд 2008, 31–33.
T. Ракићевић, Браћо, уздајте се у Бога, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1001, Београд 2008, 66–67.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 53–61.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
