Зар је око твоје зло? (Мт 20, 15)
„Ходите благословени“ и „идите од мене, проклети“ (Мт 25, 41, 46)
„А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни.“ (Мт 25, 31–46)
Ово је потпуна слика последњег Страшног суда Божјег над људским родом. Господ ће се јавити као Цар и Судија света. Овом опису Св. апостола Матеја претходила је прича о талантима (Мт 25, 14–30) која је слична причи о десет кеса блага (Лк 19, 11–28). Господ ће људе одвојити једне од других „као пастир што разлучује овце од јаради“ (Мт 25, 32), јер су овце древни символ невиности и једноставности (Јн 10, 7–14; 15, 16–27; Пс 99, 3; 73, 1) а јарад је символ лоших особина (Јез 34, 17).
ОДВАЈАЊЕ ДОБРА И ЗЛА
На олтарском прозору Немањине Богородичине цркве у Студеници приказани су последњи догађаји историје – одвајање добра од зла. Ово одвајање ће претходити васпостављању Царства Божјег јер „неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж“ (Отк 21, 27).
Догађаји последњих времена су приказани на најисточнијем делу храма. Овде се налазе докази да је власт „греходршца“ и „тамодршца“ (изрази које користи Св. Сава у Студеници око 1219. године, „II студеничка беседа Светога Саве”) нарушена и да се приближава своме крају. Они подразумевају да ће Христос, по свом Другом доласку, дахом уста Својих (Светим Духом) убити Антихриста (2 Сол 2, 8). Овим догађајем васељена ће бити ослобођена од злих сила. Цео олтарски прозор има апокалиптични смисао и садржај, тј. упућује на крај историје и на Страшни суд, који ће бити по Другом доласку Господњем.
ОДВАЈАЊЕ ДОБРА
На десној страни поменуте композиције је лоза праведника са фигуром праведног монаха. Он чита свештене списе, чије проучавање је потпуно у складу са есхатолошком символиком целе десне стране композиције. И читање списа упућује на последња времена. Свети Максим Исповедник повезује завршетак божанског читања Јеванђеља на светој Литургији са чињеницом да ће „пошто се ’успроповеда ово Јеванђеље Царства’, као што је писано, ’по целој васељени, за сведочанство свима народима… доћи крај’ (Мт 24, 14), који ће се десити за време Другог доласка с неба ’са великом славом великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа’ (Тит 2, 13). Јер, као што говори божански Апостол, ’Сâм Господ… са гласом арханђела и са трубом Божјом, сићи ће с неба’ (1 Сол 4, 16) и извршиће освету над својим противницима, разлучивши помоћу светих анђела верне од неверних, и неправеднике од праведника (Мт 13, 49), и проклете од светих“ (Свети Максим Исповедник, PG 91, 693В). Дакле, литургијско читање Светог Јеванђеља, по овом оцу, наговештава свршетак овога света. Он показује есхатолошки значај читања, тј. објављивања Јеванђеља које символизује Христов Други долазак. Говори о приближавању суда свету и историји, о суђењу, тј. кулминацији кризе и решењу кризе (ἡ κρίσις = криза; уп. Јн 12, 31; 3, 19; 16, 11) и коначном обелодањивању онога што је истинито и добро, што ће ући у Царство Божје (како нам јасно износи епископ Атанасије Јевтић у коментару на Мистагогију). Древни прикази лозе праведника и лозе грешника у Студеници олакшавају одговор на питање ко ће ући на Вечеру Царевог Сина (Мт 22, 2–13), а ко ће бити за избацивање „у таму најкрајњу“ где ће „бити плач и шкргут зуба“ (Мт 22, 13).
Између ове две лозе – десне и леве (добра и зла) је олтарски прозор Студенице кроз који се уистину појављује зора невечерњег дана јер је на њему већ објављена победа Христа над Антихристом и сатаном. Одвајање најављује вечну радост јер ће Христос, по Свом Другом доласку, дахом уста својих (Светим Духом) убити Антихриста и тиме испунити предсказано избављење читаве Своје творевине од власти ђавола и смрти.
ОДВАЈАЊЕ ЗЛА
Са супротне (леве) стране прозора налази се лоза страсти са фигуром немарног монаха. Обе стране упућују на последње догађаје Суда, тј. на раздвајање једних на десну страну, а других на леву страну, према речима Матејевог јеванђеља (Мт 25, 32). Студеничка скулптура приказује стремљење верника ка изласку пред лице Господње, а најисточнији део олтара је символ есхатона.
Тада ће, као што се указује, Господ разлучити праведнике од грешника. Прве ће поставити са десне стране Себи и рећи ће им: „Ходите, благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света“ (Мт 25, 34), а онима са леве стране рећи ће: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт 25, 41).
„АКО ТРАЖИТЕ ЗЛО, НАЋИ ЋЕТЕ ЗЛО“
Поменуто приближавање суда свету и историји, дакле, разрешиће кулминацију кризе која тишти сва хришћанска поколења од првог века до данас. Њоме се занимао и Свети апостол Павле када је говорио да „ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божјом, сићи с неба…“ (1 Сол 4, 16). Потом је открио разлог овога писања:
„Тако утешавајте једни друге овим речима.“ (1 Сол 4, 18) Коначно решење кризе хришћанима ће донети утеху. Знајући то, они већ сада живе побожно имајући наду да ће после одвајања добрих од злих бити заједничари Божје славе и блаженства и да се та блажена заједница више никада неће раскинути, као што је овај апостол рекао: „и тако ћемо свагда с Господом бити“ (1 Сол 4, 17).
Знајући да ће се десити разлучивање неправедника од праведника (Мт 13, 49), и проклетих од светих, сваки разуман човек може да се запита како још за живота да се приближи Царству Божјем. Сразмерно откривању одговора на ово питање откриваће му се и шта га одводи са пута ка том циљу.
Жеља побожних за приближавањем Царству Христовом у њима рађа духовно оријентисање ка њему. Овде можемо навести пример Светога Саве, изразитог представника светле, радосне, добронамерне и облагодаћене монашке духовности. Он је превасходно заинтересован за Царство Божје, концентрисан на јављање Христово, и чека „Дан Господњи“ (2 Пт 3, 10). Ово чекање је спојено са жељом да се изађе пред лице Божје, као што хришћанима налаже посланица Св. апостола Петра: „… какви треба да будете ви у светом владању и побожности, очекујући и желећи да скорије буде долазак Божјега Дана“ (2 Пт 3, 11–12). Зато Св. Сава каже: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове…“ (Житије Светог Симеона).
Чекање Христовог Доласка, жеља „да скорије буде долазак Божјега Дана“ (2 Пт 3, 12), уз љубав према ближњима, значиће и жељу за спасењем других. Ова жеља истискује било какво осуђивање ближњих. Овако настројен хришћанин зна за Закон Христов који упозорава: „А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме?“ (Мт 7, 3–4) Да не би био „лицемер“, он вади „најпре брвно из ока свога“ (Мт 7, 5; Лк 6, 42), тј. себе исправља, а другога види као бољег од себе, види га као већ искупљеног љубављу Божјом.
Такав у другоме истражује добро, види у њему добро и налази га. Епископ Лаврентије је рекао: „Стекао сам духовно, дубоко уверење да што год тражите у човеку – то ћете и наћи. Ако тражите зло, наћи ћете зло. Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити. Треба само разгрнути оно негативно око срца.“ („Сви смо деца Божја и деца Христова“)
Али, „ако тражите зло, наћи ћете зло“. Ко силно жели да у другоме пронађе зло, пронаћи ће га, па макар му се оно привиђало, тачније – макар га његов ум исконструисао, чему смо данас често сведоци. Сваки талентовани новинар може (ако само хоће) да из мноштва дневне штампе издвоји само описе негативних догађаја и оно негативно што је неко о некоме рекао или написао. Када такве „вести“ пробере, он може од њих да направи тенденциозни извештај о томе шта се данас догађа и како свет живи и размишља. У таквом приказу неће бити места за радост и за благодат Божју, јер ће се у њему потенцирати само оно што је негативно. На тај чланак може ставити наслов – Права слика Србије, светâ, Европе итд. У такво нешто човек може и поверовати мислећи да је то суштина данашњице. Овакво усиљено „веровање“ заклања добро, спречава човека да спозна друге људе као добре, да увиди нечије добре намере и жеље. Али истина је сасвим другачија и она гласи: „Што год тражите у човеку – то ћете и наћи. Ако тражите зло, наћи ћете зло. Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити.“
МОГУЋИ ПУТ ДО ХУЉЕЊА
Тенденциозно сагледавање света са негативне стране може да оштети и изопачи нечији ум до те мере да човек не буде у стању да на било шта гледа другачије, ведрије, него да у свему тражи зло. Последица овога је живот у муци, грчу, очајању и роптању. Онај ко је заинтересован само за истраживање зла почеће прво да заобилази добро које га не занима, почеће да пропушта и испушта добро, да би касније такво тражење заменио маштовитим извртањем и преобликовањем свега у нешто негативно. Његов ум ће све што има доброга у себи приказивати у негативном светлу. Не желимо овакво умовање никоме. Ко зло буде тражио свуда, тражиће га и у самој Цркви, коју ће својим злим оком (види: Мт 20, 15) желети да види по својим нездравим и нечистим жељама. То је сигуран пут којим се може доћи до богохуљења, сличног оном које су чинили фарисеји којима нико није ваљао, којима нико није био по (зло)вољи, па ни сам Господ. Њих Он сам изобличава речима: „Дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човјечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човјека изјелице и винопије, друга цариницима и грјешницима.“ (Мт 11, 18–19) Врхунац негативног сагледавања свега је духовна оболелост – богохуљење.
ПОСЛЕДИЦА ТРАЖЕЊА ЗЛА
Постоји озбиљан проблем за човека који умом истрајава у тражењу зла у другима. Проблем је есхатолошки. У Царству Божјем нема тога за чим трага, јер је речено да „неће ући у њега ништа нечисто“ (Отк 21, 27). Тамо нема никаквога зла, јер ће Бог становати са светима, „и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Отк 21, 3). Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола“ (Отк 21, 4). Такође, „ноћи онде неће бити“ (Отк 21, 25), јер је храм Небеског Града, и вечна свјетлост његова, Господ Бог Сведржитељ и Јагње (види: Отк 21, 22–23). „И народи ће ходити у свјетлости његовој, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега.“ (Отк 21, 24)
Али, „ако тражите зло, наћи ћете зло“. То доводи до закључка да се онај који упорно тражи зло у другима, не креће умом према Царству Божјем. Његова умна (и вербална) делатност може открити да њему оно у ствари није циљ – јер тамо не улази ништа нечисто (види: Отк 21, 27). „Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота“ (Отк 21, 6) – говори Господ који услишава молбе и даје оно што се од Њега тражи (исто). Зато немојмо бити жедни зла и света таме! Последица непоколебивог тражења једино негативног око себе (и у другима) мора дефинитивно бити духовно приближавање свету таме. То приближавање је, нажалост, у складу са будућим речима Цара: „Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мт 25, 41) Ово не треба желети никоме.
ДРУЖЕЊЕ СА ОСТАЛИМА (види: Лествица, поука 4)
Када човек који је живео другачијим животом почне да се активније укључује у Цркву, он обично жели да види све чистим. Ово је сасвим очекивано јер он тражи Царство Божје, а све што улази у њега и јесте чисто (види: Отк 21, 27). Привлачи га благодат, он осећа смирење и жели мир, јер Царство Божје јесте „праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рм 14, 17). Њему и бива по речима: „Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити“. Овако обично бива код почетника у вери. Почетници воле да се друже са побожним људима и у томе нема ничег лошег. Али овде могу да почну проблеми, тј. искушења, јер има различитих побожних људи са различитим погледима на веру и побожност. Наиме, од многих побожних се, поред благих речи и душекорисних савета, може чути и нешто друго – изливи незадовољства, оговарање и осуђивање људи који то нису заслужили. Оно што је још страшније јесте да се овакви празни разговори често воде баш у парохијским домовима и манастирским гостопримницама, па им се тиме даје на значају. После оваквих ситуација побожан човек (не очекујући и не бивајући припремљен за нешто овако) много чему лошем и неистинитом почиње да верује. Многи који су ово прошли (међу њима је и аутор овог текста) се кају не само што су понекад веровали оговарањима и осуђивањима, него што су их уопште и трпели. Што су трпели зле разговоре за које је апостол рекао: „Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје“ (1 Кор 15, 33).
„Зли разговори“ су спољашњи израз уобичајеног грозничавог тражења зла око себе и у другима. Где је зло око (види: Мт 20, 15), ту ће бити и „зли разговори“ (1 Кор 15, 33). Многи су пострадали управо зато што су се затекли у друштву оних који су их лоше водили.
На њих, између осталог, упозорава Свети Јован Лествичник:
„Сви ми који желимо да стекнемо страх Божји, треба да се свим силама боримо како не бисмо у овој школи врлине постали рђави и зли људи, пуни лукавства и злобе, препредености и гнева. То се дешава, а није ни чудо: све док је човек прост, на пример лађар или земљорадник, непријатељи цара се толико и не спремају за борбу против њега; а када га виде да је узео царски стег и штит, бодеж, и мач, и лук, и да је навукао војничку униформу, тада и они зашкргућу на њега зубима, и свим средствима покушавају да га униште. Не дремајмо, стога! Видео сам безазлену и најбољу децу која су дошла у школу да се науче мудрости, да буду васпитана и уопште да виде неку корист од школе. А ничему се тамо нису научила осим лукавству и злу, захваљујући дружењу са осталима.“ (Лествица, поука 4)
И друге монашке поуке упозоравају на опасност дружења са „осталима“. Ава Исаија је рекао:
„Немој хтети да слушаш онога ко ти говори некорисне речи, како не би погубио своју душу. И немој се постидети његовог лица, већ га ожалости. Немој трпети оно што се говори, мислећи да га у срцу не прихваташ. Немој рећи нешто слично. Јер, ти ниси већи од првоствореног, кога је Бог својом руком створио, и коме није био од користи лош разговор. Бежи и немој желети да слушаш. И гледај да не пожелиш, можда, да чујеш шта је речено, иако одлазиш телесно. Уколико чујеш и најмању реч, демони је неће оставити (неупотребљеном), већ ће усмртити твоју душу. Бежећи, отиђи потпуно.“
ПОМИСЛИ СУ ПОНЕКАД ПРЕСУДНЕ
Монашко предање открива одређена схватања. Излажу се примери: У једном манастиру служашчи свештеник је кадио али није окадио предстојатеља. Када му је приговорено, рекао је да га није видео. Преиспитавши сам себе предстојатељ је признао да је у часу кађења мислима био ван манастира у једном манастирском метоху.
Други пример говори о искушеници на Егини која је, по благослову Св. Нектарија, имала послушање да чува овце. Али, после неког времена открила је како су јој дошле следеће помисли: „Јеси ли дошла да будеш монахиња или чобаница?“. Светитељ јој је одговорио: „Када кадим цркву, видим те како стојиш на своме месту.“ Иако телесно није била присутна, она је, изговарајући молитве, истовремено била у цркви, док је горепоменути, иако телесно присутан, умом био одсутан.
После наведених примера Старац Јосиф Ватопедски закључује: „Помисли су понекад пресудне.“
Ово нас опет наводи да поставимо питање – где ћемо завршити ако се нађемо да умом истрајавамо у тражењу зла, уместо у тражењу Царства Божјег када дође „Дан Господњи као лопов ноћу“ (2 Пт 3, 10), тј. када дође изненада. Усмерење ума ка злу је делатност супротна од оне коју саветује Св. Апостол Павле: „Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“ (Кол 3, 1) и „Мислите о ономе што је гóре“ (Кол 3, 2).
„А КОЈИ ПОХУЛИ НА ДУХА СВЕТОГА НЕМА ОПРОШТЕЊА ВАВЕК“ (Мк 3, 29)
Жеља да се свуда увиди зло неминовно ће родити жељу да се доведе у питање присуство благодати. Шта се крије иза нетрпељивости према очигледном сâмом присуству благодати? Није ли то оживљавање оветшале идеје старозаветних књижевника који су говорили за самога Христа: „У њему је дух нечисти.“ (Мк 3, 30)? На ову нетрпељивост Он је одговорио:
„Заиста вам кажем: Сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења вавек, него је крив вечноме суду. Јер говораху: У њему је дух нечисти.“ (Мк 3, 28–30)
Ко се не уразуми и постане свестан Божјег промишљања о свету и присуству благодати, ко упорно остане у самопржећем огњу аутосугестије, тај може похулити и на саму Цркву, одричући јој благодат. Ево где се открива корен нездраве потребе да се, по сопственом (зло) нахођењу, одриче присуство благодати Православној цркви, свештеницима и епископима.
Као што су у древна времена постојали људи којима ни Бог није био по вољи, те су говорили да је у Христу нечисти дух (Мк 3, 30), и чак су Њега називали Веелзевулом (Мт 10, 25), тако ће и данас неко имати потребе да и у самој Цркви оспорава благодат. Две чињенице као огањ прже и муче оне који истрајавају у тражењу зла. То су – Божје милосрђе и – човеково благодарење.
Ум који ово пренебрегава постаје намћор у односу на Божји домострој и промисао. Реч намћор је настала од две персијске речи – хлеб и слеп (значи незахвалник, који не види и заборавља добро које му је учињено). Има ли већег слепила?
ГЛЕДАЊЕ ЛИЦА БОЖЈЕГ (види: Отк 22, 4) И ГЛЕДАЊЕ АНТИХРИСТА
Поменули смо да оптерећеност злом доводи човека до тога да зло тражи свуда око себе, а поготову да га подозрева у другима. Ако се са овим не престане, логична последица биће грозничаво „откривање“ Антихристовог присуства и препознавање његовог присуства у свему што нас окружује. Хришћани су одувек имали обичај да препознају знакове времена и то су чинили многи свети људи. Између два светска рата (пре око осамдесет година) Св. Силуан Атонски је рекао својим савременицима: „Живимо последња времена“. Затворник из шестог века, ава Варсануфије Велики је такође говорио: „Ко не зна да ми живимо у последње време?“. Из Посланице Солуњанима види се да је Св. апостол Павле сматрао да ће се Други Христов долазак десити још за време његовог живота. Зато је и рекао: „Ми који будемо живи о доласку Господњем…“ (1 Сол 4, 15)
Али, препознавање последњег времена код ових отаца нема параноичну форму. Код Св. Силуана помисао на последње време изазива духовну смиреност:
„Судећи по Светом писму и по карактеру данашњега народа живимо последња времена. Зато сви треба да сачувамо унутарњи мир без којег нема спасења…“ Слично томе ава Варсануфије, због тога што је помисао на последње време једноме монаху донела страх, каже за њу да је „ништавна“ и да га „води ка таштини“ (писмо 36). Апостол Павле после најаве Другог доласка Христовог открива разлог писања о томе. Он гласи: „Тако утешавајте једни друге овим речима.“ (1 Сол 4, 18) Православнима последња времена доносе унутрашњи мир и утеху.
И секташи су чекали Други долазак Христа, и то више пута. Иако нису погодили време, ипак су се бавили Христом и Њега желели да виде. Тужно би било да се православни параноично баве превасходно Антихристом, њега стално држећи пред собом у свом оптерећеном уму. Али, свакоме бива дато према настројењу, по речима: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“. (Мт 7, 7) Непоколебиво тражење зла свуда даће своје резултате, те ће се десити оно што је проречено: „А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“ (2 Тим 3, 13). Ум који овако „напредује“ на крају се испуњава јêдом и незадовољством до незаситости. Чини се да само мали број људи може издржати да живи у самомучењу непрекидног трагања за злом. Да би одржали себе у овој мрачној сугестији, они ће имати потребу да се окупљају у затворене заједнице у којима ће несметано, до миле воље, „проналазити“ зло у другима, оптуживати друге и много тога доводити у питање. Опредељени за такво самозлостављање пронаћи ће себе у заједници у којој „здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2 Тим 4, 3–4). У таквим затвореним духовним заједницама неће бити опасности од свежине другачијег мишљења и од туђе радости и ведрине него ће сви неометано шкргутати зубима док буду горели у сопственом огњу аутосугестије. Несигурност у сопствене ставове потребује секташку затвореност. Само у позоришту такве затворености унутрашњи набој (тј. прелест) моћи ће привремено да се оваплоти, и то само пред острашћеном и збуњеном публиком која ће видети (доживљавати, тј. умишљати) оно што жели да види. Управо овде наилазимо на крај нити коју следимо од почетка. Упорним (ауто)сугестивним истицањем „разлога“ за незадовољство овакве заједнице ће неминовно напредовати до стања у коме ће артикулисати сопствени „шкргут зуба“ (упореди са: Мт 8, 12; 13, 42– 50; 22, 3; 24, 51; 25, 5; Лк 13, 6) у глас квазиправославног анархистичког синдикализма. Почевши са осуђивањем и одрицањем благодарења, нездраво ревновање завршава у гневу и агресивности.
Али, не варајмо се као они, знајући да „зли разговори кваре добре обичаје“ (1 Кор 15, 33).
ЗАШТО БЛАГОДАРИТИ? (Св. владика Николај)
„Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност?“, пита Св. владика Николај, а затим одговара: „Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. (…) Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. (…) Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу… везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој“ („Недеља двадесет девета, Јеванђеље о исцељењу десет губавих“, Омилије).
Правилно разумевајући знаке времена долазимо до открића да постоји једна општељудска потреба. О њој говори и старац Силуан када каже: „Сви желе да имају мир, али не знају како да га стекну“. Мира неће бити ако се оптеретимо тражењем зла, и усиљеним препознавањем присуства нечисте силе свуда око нас. Ако нисмо способни да препознамо благодат око себе, тиме дакле, сведочимо да нам је она страна.
Тежња ка Царству Божјем доноси мир, јер у њему „више неће бити никаквога проклетства“ (Отк 22, 3) јер ће тамо „слуге његове“ гледати „лице Његово” (Отк 22, 3–4), лице Божје.
Надајући се да „ћемо свагда с Господом бити“ (1 Сол 4, 17) увиђамо да „Дух и Невеста говоре: Дођи!“ (Отк 22, 17).
Невеста је Црква а Дух Који у њој обитава вапије у нашим срцима: Ава, Оче!, призивајући Долазак Јединородног Сина Божјег.
„Да, доћи ћу скоро.
Амин, да, дођи, Господе Исусе!“ (Отк 22, 20–21).
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
Т. Ракићевић, Тражење зла и Царство Божије, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1039, Београд 2010, 8–10.
Т. Ракићевић, Последица тражења зла, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1040, Београд 2010, 6–8.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 138–154.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
