Изборник
УМЕТНОСТ
Архитектура
Мало је места која су до данас задржала искру лепоте духа и аутентичне појаве давних времена. Манастир Студеница једно је од њих, јер представља сасвим јединствену, прелепу и складну средњовековну целину чији је најзначајнији део настао у раздобљу између 12. и 14. века. Овај комплекс временом се развијао, а данас га чини јединствени скуп задужбина са монументалном црквом Богородице Добротворке у средини. Најлепша и уметнички најсложеније обликована грађевина у Студеници, Богородичин храм, представља ремек-дело архитектуре с краја 12. века. Дужином од преко 40 m доминира простором оивиченим кружним зидом са две капије, кулама и високим пиргом. Налик крсту уписаном у круг утврђења које штити манастир, овај величанствени стари храм изграђен од најскупоценијег мермера пресијава се на сунцу попут драгоцене реликвије изложене под отвореним небом или пак мермерног престола са кога њен ктитор, велики жупан Стефан Немања, влада и после смрти. Уколико се двориште манастира схвати као временска мапа, сваки архитектонски споменик на њој представља по један међаш, особен за период у коме је настао. Тако из времена Стефана Немање ‒ Светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве, поред Богородичине цркве потичу и трпезарија у њеној непосредној близини, остаци Великих конака намењених за живот монаха и резиденција ктитора, некада раскошна грађевина димензија 30 × 10 m у основи, предвиђена за боравак чланова владарске породице и угледних гостију. У трпезарији су сачувани камени столови и зидана седишта.
Црква посвећена Богородици Студеничкој (Добротворки) један је од најбоље сачуваних објеката из 12. века у свету. На подизању ове једнобродне једнокуполне грађевине изванредне лепоте и складних пропорција, са троделним олтарским прозором на истоку и припратом на западу, радили су најобразованији и најталентованији градитељи и клесари тога доба. Српски велики жупан Стефан Немања, владар универзалних и широких духовних схватања који је имао прилику да изблиза упозна уметност Византије и Запада, схватио је да најбоље идеје и достигнућа водећих стилова тога доба – романског и византијског, не треба да се раздвајају. Желећи да их обједини, одлучио је да његова задужбина буде својеврсна синтеза стилова. Тако је унутрашњи простор Богородичине цркве устројен по начелима византијске уметности, са олтарским простором на истоку, док су обрада зидних површина и спољашњости својствени романици. Таква пракса била је донекле распрострањена дуж западног и источног јадранског приморја, где су се сусретали утицаји Истока и Запада. Управо је из приморских крајева своје државе, највероватније из града Котора у Боки, Немања довео највештије мајсторе. Богородичина црква у Студеници је за своје време била изузетно скупа грађевина, током чијег су подизања коришћени најквалитетнији материјали и нановија знања, уз ангажовање посебних градитеља и клесара. Моћ и привредни процват српске државе, посебно рударства, омогућили су подизање једне овакве задужбине. Уложени су велики труд и средства како би се главни студенички храм и уједно гробна црква оснивача заједно са пратећим објектима завршио за само нешто више од деценије, свакако до 1196. године. Богородичина црква у Студеници озидана је блоковима скупоценог белог и сивог мермера врхунског квалитета, вађеног у каменолому на планини Радочело, 3 km удаљеном од манастира, који и данас постоји. Спољна страна мермерних блокова Богородичине цркве у Студеници обрађена је тако да је глачана, а на неким местима има скулптуру. Ову врсту деликатног посла могли су да обаве само веома вешти, посебно обучени мајстори. На истоку цркву краси изузетно леп мермерни прозор са три отвора, декоративно украшен. Сви улази су такође од најфинијег мермера, високи и величанствени, са раскошном зидном скулптуром. Непосредно испод крова је низ клесаних
ликова, који су специфична врста украса, ретко сачувана, отуда и изузетно вредна. Својим значајем издваја се скулптура Богородице са Христом и два арханђела изнад главног улаза, настала око 1190. године и по први пут означена српскословенским натписима у то доба. На њој су сачувани трагови боје и позлате. Посебну занимљивост представља пет драгоцених цртежа које су стручњаци открили урезане на фасадама, како би се олакшало извођење сложених улаза и постоља куполе. Реч је о јединственим нацртима који се убрајају у најстарије сачуване архитектонске цртеже, важне за разумевање процеса грађења у средњем веку. Упечатљиву спољашњост главног храма манастира Студенице додатно наглашава широка купола обојена црвено. По узору на студеничку цркву Богородице Добротворке у време Стефана Немање, Светог Саве и касније, до почетка 14. века, подигнути су бројни слични храмови, сврстани у стил обједињен заједничким називом „рашки“, по средњовековној престоници Расу у области данашњег града Новог Пазара, где је било седиште српске државе. Ипак, Богородичиној цркви у Студеници припада посебно место и она се с правом означава тешко достижним узором архитектонске лепоте. Врхунац уметничког обликовања у Mанастиру Студеници представља западни портал који се налази између спољашње и унутрашње припрате. На северном зиду поткуполног простора је јединствени прозор-витраж из 12. века израђен од олова, са перфорираним медаљонима који приказују осам фантастичних животиња и две розете.
„…И као неки небопарни орао… који … се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника и да види хлад божанственога града Вишњег Јерусалима.“
Овако Преподобни Симон Монах (српски краљ Стефан Првовенчани) почетком 13. века описује свога оца – Преподобног Симеона Немању. По старом монашком предању сачуваном у Манастиру Студеници, мермерни орао из 12. века исклесан на надвратнику улаза у главну студеничку цркву представља Стефана Немању који се и у житијној књижевности изједначава са небопарним орлом који српски народ и државу из метежа овога света узводи све ка вечном пристаништу – Царству Христовом.
Познати „Студенички Крст“ налази се изнад северног улаза Немањине Богородичине цркве. Овај крст је постао препознатљиви знак српског средњовековног градитељства, културе и доба Стефана Немање. Он представља спој ранохришћанске символике сидра, тј. спасења и сигурности у Царству Божијем, и символике раста и напредка која се види у биљно декорисаним завршецима крста.
Следећи, 13. век, донео је Студеници нову грађевину: српски краљ Радослав, син Стефана Првовенчаног и унук Стефана Немање, подигао је испред западне фасаде Богородичине цркве око 1230. године велику спољашњу припрату са бочним параклисима са северне и јужне стране. Реч је о дугој, веома пространој и високој конструкцији правоугаоне основе. Њене фасаде зидане су сигом која даје контраст мермерној спољашњости Богородичине цркве, чиме се добија посебан утисак. Сви њени прозори, као и главни улаз, израђени су од светлог мермера. Радослављева припрата је омогућила заштиту богато украшеног, скупоценог западног улаза у Богородичину цркву у Студеници. Унутар ње је и велика камена посуда која је служила за чување освећене воде.
У приближно исто време када је настала спољашња припрата, око 1230. године, непознати ктитор, вероватно из породице Немањић, подигао је малу цркву посвећену Светом Николи. Црква Светог Николе (тзв. Никољача), најмања је и најједноставнија од три сасвим очуване цркве у манастирском комплексу. Једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку, пресведена је полуобличасто. Зидана је од ломљеног и притесаног камена и кречног малтера. Испитивачким археолошким радовима 1968. године утврђено је да је Никољача била затрпана земљом у висини од једног метра. Када је црква ослобођена наноса земље, грађевина је добила много у пропорционалности. Сем тога, откривени су трагови трема, остаци фресака у соклу, као и више средњовековних гробница.
Студеничка црква посвећена Светом Јовану Претечи сачувана је само у темељима, а на основу археолошких истраживања и бакрореза из 1733. године зна се како је изгледала. Радило се о малој једнобродној цркви пресведеној полуобличастим сводом, са полукружном апсидом на истоку.
Српски краљ Милутин, праунук Стефана Немање, подигао је 1314. године јужно од Радослављеве припрате цркву Светих Јоакима и Ане, познатију због свог ктитора као „Краљева црква“. Овај складни храм представља ремек-дело византијске и српске архитектуре почетка 14. века и дело је искусних мајстора. Конструкција за коју се споља стиче утисак да је једноставна, заправо је добро разрађен модел сложене структуре са основом која припада типу сажетог уписаног крста.
Високо у брдима планине Радочело, на тешко приступачним местима нетакнуте природе, око 12 km удаљеним од манастира Студеница, налазе се две испоснице, Доња и Горња, које предање директно везује за Светог Саву и време око 1207. године, када је он био игуман. Подигнуте при странама стрмих и високих стена, испоснице су тешко приступачне. То је током 16. и 17. века, у време власти турског освајача над територијом данашње Србије и шире, пружило сигурност и уточиште монасима-подвижницима који су ту проводили време у молитви, бавећи се писањем и преписивањем књига. Мала црква Доње испоснице настала је највероватније у 16. веку, а посвећена је Богородичином Покрову. Црква Горње Савине испоснице из истог је времена и удаљена је од Доње испоснице око пола сата хода. Њена црква, приљубљена уз стену, посвећена је Светом Георгију, а у непосредној близини је и извор лековите воде који никада не пресушује и предањем је везан за Светог Саву.
Десет година након што је завршена изградња Богородичине цркве, синови Стефана Немање, посебно Сава Немањић, у то време игуман Студенице, потрудили су се да достојно заврше очеву задужбину и гробну цркву. Савином заслугом позвани су најбољи сликари тога времена, који су започели осликавање Богородичиног храма користећи најскупљу азурно плаву боју и злато. Мајстори који су у Студеници оставили ремек-дело зидног сликарства дошли су по свему судећи из Цариграда, али су натписи на фрескама по први пут исписани на старом српском језику, ћирилицом. Живописање су завршили 1209. године, што је наведено у вредном оригиналном натпису у основи куполе Богородичине цркве:
„Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког кир Алексе, Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах … (а завршен – насликан – би трудом великог жупана … Стефана … и) великог кнеза Вукана године 6717. (то је 1209. година), индикта 12. И мене, који сам ту радио, помените Саву грешнога.“
Студеничко сликарство раног 13. века једно је од највреднијих остварења уметности источнохришћанског света тог времена. Првобитни живопис делом је сачуван у олтару, поткуполном простору, западном зиду и доњим зонама наоса. Централно место у олтару заузима композиција Богородице Оранте са анђелима, испод које је представа Христа који причешћује апостоле. У најзначајније зидне слике Богородичине цркве у Студеници убраја се представа Богородице Студеничке, посебно поштоване покровитељке Манастира, испод које је место предвиђено за трон игумана, окружено ликовима духовних узора Светог Саве – Саве Освећеног и принца Јоасафа који се, као и Сава, одрекао престола да би се замонашио. Најмонументалнија и по уметничким одликама најзначајнија јесте композиција Распећа Христовог на западном зиду главног дела храма.
Студеничко Распеће једно је од најлепших дела византијске уметности 13. века. Ова упечатљива фреска непознатог аутора изузетног талента приказ је најтужнијег догађаја хришћанске историје, тренутка Христове смрти на крсту коју оплакују анђели у присуству његове мајке, Пресвете Богородице, неколико жена и најомиљенијег ученика Светог Јована Богослова, крај кога је војник Лонгин. Тамноплава позадина на којој сијају златом сликане звезде асоцира на мрак који је у тренутку Христове смрти прекрио читаву земљу. Ова композиција својом монументалношћу наговештава тријумф Христове искупитељне жртве и радост долазећег Васкрсења. У непосредној близини Распећа, изнад гробнице оснивача Студенице, насликана је Пресвета Богородица која пред Христом Праведним Судијом заступа Светог Симеона Немању са својом задужбином у рукама.
У студеничкој улазној кули на истоку, око 1210. године били су насликани и портрети Немањиних синова, великог жупана Стефана Првовенчаног и великог кнеза Вукана, најстарији у српској уметности.
Када су због оштећености фреске Богородичине цркве у Студеници из времена Светог Саве захтевале обнову, студеничко братство предвођено игуманом Симеоном ангажовало је групу највештијих српских сликара, међу којима је био и монах Лонгин, да 1568/1569. године изврши овај сложен и обиман посао. Обнова живописа из 13. века урађена је стручно и зналачки, и представљала је подухват налик рестаураторском, први те врсте у Срба. Као сведочанство обнове остао је ктиторски натпис испод композиције Успења Богородице на западном зиду. У програму живописа припрате издвајају се представе Страшног суда, циклуса Страдања Христовог, и ктиторска композиција монахиње Анастасије у коленопреклоној молитви пред Пресветом Богородицом.
Живопис у Радосављевој припрати и бочним капелама потиче из четврте деценије 13. века, а по стилским одликама близак је фрескама главне цркве. У северној капели налази се, поред композиције Служба архијереја, циклус Светог Николе. У јужној капели су у оквиру ктиторске композиције приказани Стефан Немања, Стефан Првовенчани и његов син краљ Радослав са супругом Аном. На северном зиду су представе тројице српских архијереја: Саве, Арсенија и Саве II, млађег брата краља Радослава. Од преосталих сцена из живота Светог Симеона, посебно се издваја композиција Преноса његових моштију.
Од живописа цркве Светог Николе, насталог после 1230. године, преостали су тек фрагменти. У олтару је сачувана фигура Богородице са два анђела који јој се клањају. Испод ње су фигуре три архијереја из композиције Служба архијереја. Од стојећих фигура најимпресивнији је лик Светог Јована Претече. Улазак у Јерусалим и Мироснице на Христовом гробу на западном зиду једини су преостали делови циклуса Великих празника. Конзерваторским радовима у Никољачи је откривен део живописа са веома занимљивом орнаментиком кругова, розета, медаљона и геометријских мотива уплетених у лозицу.
Северозападно од Богородичине цркве налази се црква посвећена Богородичиним родитељима, Светом Јоакиму и Ани. По свом ктитору, краљу Милутину, названа је „Краљева црква‟. На њеној фасади, испод кровног венца, у камену је уклесан натпис:
Највећу вредност цркве Светих Јоакима и Ане представља њен изванредан живопис, настао око 1314. године. Дело је Милутинових мајстора који су осликали већину његових задужбина, предвођени солунским сликаром Михаилом Астрапом. Фреске су сачуване у великој мери, уједначене су по стилу и естетској вредности и покривају све зидове, укључујући и куполу. Својим ликовним вредностима живопис је сврстао овај, по димензијама скроман храм, међу најдрагоценије српске споменике 14. века. Веома уједначен уметнички ниво читавог ансамбла фресака чини да се ово сликарство по својим тежњама и остварењима уклапа у највеће уметничке домете класицистичког стила ранопалеологовске епохе у византијској културној сфери. Фреске су сачувале аутентични изглед и никада нису пресликаване. У доњој зони насликан је ктитор краљ Милутин са моделом своје задужбине у рукама у пратњи супруге Симониде, заједно са прародитељима – прадедом Светим Симеоном и његовим сином Светим Савом Српским. У наставку су приказани родитељи Пресвете Богородице – Свети Јоаким и Ана и сама Богородица са Христом. Импресивна представа краља Милутина изразито је аутентичан приказ српског владара у старијем животном добу, а изванредни ликови Светог Саве и Светог Симеона седе косе и браде сврставају се међу најзначајније сачуване портрете историјских личности у српском средњовековном сликарству. Изванредан по свему, циклус Богородичиног живота у Краљевој цркви једно је од најуспелијих остварења византијске уметности свог времена.
Хиландарски зограф Георгије Митрофановић, један од најбољих сликара прве половине 17. века, око 1618. године извео је живопис у црквама Доње и Горње Савине испоснице. Пре тога он је у Студеници насликао један Деизисни чин, данас на иконостасу цркве Светог Николе. Живопис Горње Савине испоснице само је фрагментарно сачуван, при чему треба уздвојити фреску Успења Богородице. Зидно сликарство Доње Савине испоснице сврстава се у значајна остварења Георгија Митрофановића. Упркос местимичним оштећењима, лепотом и значајем издвајају се композиције Уласка у Јерусалим и Силаска у ад, као и низ попрсја пророка. Фреске Доње и Горње Савине испоснице поправљао је почетком 19. века познати сликар Алексије Лазовић, аутор икона са иконостаса Доње Савине испоснице.
Света Литургија
Banca Intesa 160-420221-25
Манастир Студеница, Брезова 10б 36343 Краљево
Инструкције за уплате из иностранства преузми
17:01
Banca Intesa
160-420221-25
Studenica Monastery,
Brezova 10b
36343 Kraljevo
Instructions for payments from abroad
download
Посете су дозвољене у времену од 8 до 17 часова. Молимо Вас да најавите групне посете на телефон +381 64 646 7492 или путем е-адресе: konakstudenica@gmail.com.
За могућност одседања у Конаку за госте Манастира Студенице обратите се на број телефона +381 64 646 7492 или путем е-адресе: konakstudenica@gmail.com