ДА ЛИ ДУХОВНИК СМЕ ДА ОСУЂУЈЕ?

Од критиковања других до прелести

Ко не буде разумео ово што ћемо говорити, може себе сматрати срећним јер ово што следи, намењено је:

– онима који су осуђивали или који осуђују и оговарају друге људе,
– онима који су у друштву оних који осуђују,
– онима који трпе осуде и клевете других људи.

Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше. Побожан човек задобија смирење, сигурност, „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим 14, 17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот извргне у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност – да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан када је активније пришао Цркви.

Зашто?

ПУТ КА ПРЕЛЕСТИ

Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, Свети Игњатије Брјанчанинов каже:

„Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете oце и мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским.“

КРИТИКОВАЊЕ ДРУГИХ

Из горенаведених речи Светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго него телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве – духовне ревности, и њој супротстављене – телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се стара о сопственом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, почиње да придаје велику пажњу туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да „зна“ на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ (а и неки монаси) ово „коментарисање“ и „гунђање“ због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретког исправног „ревнитеља“.

Заборавивши да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече Свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће „помирење са Богом“, „будуће весеље“, „ослобођење од туге“, „смањивање гнева“ – учи нас Свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога изобличава.

ОСУЂИВАЊЕ ЈЕ ПОРОД ОГОВАРАЊА

Министар пропаганде Трећег рајха Паул Јозеф Гебелс је рекао: „Сто пута поновљена лаж постаје истина.“ Управо ово ће се десити са монахом који се навикао да проноси „вести“, оговара и критикује друге људе. Ум ће му се изменити тако да ће бити способан само да види туђе грешке и недостатке, а неспособан да види друге људе као добре. Доспеће у стање подозривости према свему. Свети Лествичник је рекао монасима: „Паметан и разборит ум (…) примећује само врлине и говори само о њима. А безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Старац Пајсије Светогорац је из искуства говорио о људима који подсећају на муву. Када се мува нађе у башти пуној цвећа и прекрасног мириса, неће га ни приметити већ ће се зауставити на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Мува ће рећи: „Ја уопште не знам како ружа изгледа.“ Овакви људи, каже старац, навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.

Старац Пајсије је говорио и о другој категорији људи, о онима који подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед  и шећер“. Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. Ова категорија људи, по његовим речима, има позитивне мисли и види добру страну ствари. Старац је забележио: „Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада…“

Приликом монашења, новодошавшем брату се каже: „Прими, брате (име), мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да име Господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ’Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’…“ Ко ово буде испуњавао, свакако ће подсећати на пчелу старца Пајсија, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на то и слетела. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт 7, 7), говори Господ онима који Му се моле. Али, ако упорно критикујемо друге – од кога, онда, иштемо, од кога тражимо, коме куцамо? Свакако не Богу. Ако мислимо негативно и у животу увек тражимо оно лоше, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра, шта ће нам се отворити? Отвориће нам се самообмана.

На ономе ко само критикује, оствариће се парола Хитлеровог министра Гебелса – сто пута поновљена лаж постаје истина. Много пута истицани недостаци других, вишеструко преношене „вести“ о туђим манама и погрешкама, довешће га до одређеног степена безумља, по речима Светог Јована Лествичника: „Безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Ето до чега доводи „телесно мудровање“. О њему Свети Игњатије говори: „Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар да исправно суди ни о своме унутрашњем стању, нити о стању својих ближњих. Он и о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божја веома тачно назвала лицемером“ (види: Мт 7, 5; Лк 6, 42). „Они који су се заносили неразумном ревношћу, често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова“, наставља Св. Игњатије.

ОСУЂИВАЊЕ – ПРЕЧИЦА ДО „ИСПОВЕДНИШТВА“

Исти светитељ подсећа: „Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете оце и мученике,  заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници.“ Лажна ревност, то јест ревност која распаљује крв, нагони монаха да себе што пре сврста у „диптих“ светих отаца­исповедника. Уместо да смирењем себе помири са Богом тражиће начине  да се докаже  као „херој“ и бранитељ вере, неразумни ревнитељ ће одбацити дуготрајни и мукотрпни пут смиравања самога себе, одбациће систематски рад на себи, а посветиће се другима, односно тражењу и истицању туђих грехова. Ко се томе преда, вероватно ће са нетрпељивошћу гледати и на богословско образовање као на нешто некорисно, јер зашто бисмо се образовали и трошили време на дуготрајан и систематски рад, кад је довољно осуђивати и тако себе ставити раме уз раме са Светим Максимом Исповедником и Светим Марком Ефеским. Последица овакве неблагоразумне ревности биће та да ће монах изопачити свој ум тако да ће са подозривошћу гледати на свакога, тачније, свако ће му бити крив, грешан, раслабљен док не докаже супротно. Најтеже што може да задеси оваквог монаха је да му неко у лице каже истину: Не оговарај, не осуђуј, ради оно за шта си се Богу заветовао јер те нико није поставио за судију другима!

НИКО НЕ МОЖЕ САМ УЗДРЖАТИ УМ

Учитељ монаштва, Свети Григорије Синајски, каже: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим). (…) Јер, ум, удаљујући се од Бога, свуда бива вођен као заробљеник: час овамо, час онамо, дотичући се свега помало. И немогуће му је да се заустави и сједини са Богом ако не почне често и трпељиво да се моли Њему, вазда Му исповедајући своју огреховљеност, са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући.“

А ми можемо рећи: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања“ и гледања у туђе погрешке и недостатке „ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим)“. Јер, ум монаха, удаљујући се од Бога, „свуда бива вођен као заробљеник“: тражећи и проносећи „вести“ и сензације, „час овамо, час онамо, дотичући се свега помало“. „И немогуће му је да се заустави“ и да не осуђује друге људе „ако не почне често и трпељиво да се моли Њему“, вазда Му исповедајући огреховљеност своју, а не туђу, „са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући“.

Препознајмо разлику између душевно­телесне ревности (прелести) и истинске духовне ревности. Не бојмо се, нећемо ништа изгубити, јер истинско смирење не значи гушење наших духовних потенцијала. Оно не значи умртвљеност страсних сила душе, већ њихово преображење и освећење, како рече Свети Григорије Палама. Одлучимо се. Јер, каква је корист човеку (монаху) ако сав свет остави а души својој науди? (види: Мт 16, 26), бавећи се оним што му Бог није поверио, а оставивши оно за шта се Богу заветовао.

СВЕТОВНИ ЉУДИ ХВАЛЕ ОВУ „РЕВНОСТ“

„Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају…“, каже Свети Игњатије Брјанчанинов. Дакле, није тешко постићи да у очима светских људи та лажна ревност буде на цени. Ако се поведе хвалом световних људи, монах ће се још дубље заглибити у осуђивању. Они који „веома хвале такву ревност“, видећи да њихов духовни узор тражи туђе грехе и проноси „вести“, и сами ће кренути у потрагу за сензацијама. Своме духовнику ће радо доносити новинске и телевизијске „информације“ и тиме се код њега доказивати као „ревнитељи“ и они који брину за сопствени народ. Ове „информације“ истиснуће духовну литературу коју треба да чита монах. Човек који чита духовне списе, ступа у духовну везу са оним ко их је писао, надахњује се истим духом. Тако бива ако се читају Свето писмо и светоотачка литература. Али, човек који се стално занима новинским сензацијама, ступа у духовну везу са њиховим аутором, и њему ће се у одређеној мери десити да му новинари постану духовници. На њему ће се обистинити речи Светог апостола Петра: „Од кога је ко побеђен, томе и робује“ (2 Пет 2, 19). На њему ће се показати и речи Светог Григорија Синајског да „ум, удаљујући се од Бога, свуда бива вођен као заробљеник: час овамо, час онамо, дотичући се свега помало“ – од једне сензације до друге. Ум таквог човека као лав ричући ходи и тражи кога да осуди (види: 1 Пет 5, 8).

Говорио ми је један монах како је у манастиру његовог пострига, док је игуман осуђивао и прозивао епископе, више пута хтео да каже: „Еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша?“ (Јн 7, 51), али, каже, није смео, да му не би рекли: „Ниси ли и ти од њих!?“ (види:   Јн 7, 52). Дакле, ако неко ћути док други осуђује, то не мора да буде знак подршке, него, напротив – неспремности и страха. Чини нам се да „харизма“ осуђивања мора да делује строго, забринуто и застрашујуће. Али, будимо храбри. Рецимо слободно – зар дужности монаха нису молитва и благодарење, зар приличи монаху да критикује, грди, прети и осуђује? Осуђивање је обично прикривенo бригом за друге људе и за њихово спасење, прикривено је ревношћу, строгошћу, забринутошћу, добронамерним критиковањем. Не крије ли се иза свега овога незадовољство собом и својим избором (монашким)? Изгледа нам богоугодније седети у кафани и радовати се сусрету са пријатељима него седети у манастиру и бити незадовољан другим људима.

ОСУЂИВАЊЕ И АУТОРИТЕТ

Овакво тумарање ума као заробљеника (час овамо, час онамо) и неразумна ревност, коју прати узаврелост крви, довешће до подозривости и сумњичења, као и до склоности ка измишљању. Због жеље за осуђивањем, такав ум ће свуда видети само туђе грехе, видеће све црно да црње не може бити, те ће тако доспети у духовну муку – као да је човек остављен од Бога, као да Бог премудро не промишља о свету, као да последња неће бити Божја! Ово време ће лако сматрати за последње, за време опште огреховљености и отпадања од вере, тачније, желеће да га тако види, иако је речено да „о дану томе или о часу нико не зна…“ (Мк 13, 32). Тачније, он ће желети да ово време буде последње, те ће му се тако и чинити. То ће бити изговор да се некажњено осуђује. То ће бити изговор да монах, у сопственим очима, себе издигне као спаситеља света и Цркве. Да самога себе поставља за ауторитет, да уместо да се смирава у послушању, тражи да њему други буду послушни. Пожелеће себе да стави у центар црквеног живота. Тако мудрујући, доћи ће лако у раскорак са основним богомданим устројством Цркве и вероватно у сукоб са епископима, јер ће они бити највећа сметња самопроглашеним ауторитетима и „спаситељима света“. Епископу се неће моћи наметнути, али ће зато од својих духовних чада тражити послушност у свему, па неретко и у најдискретнијим питањима брачног живота.

ИМАЈМО МИЛОСТИ!

Каже Господ: „Који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију?“ (Мт 7, 9–10) Људи монасима прилазе са поверењем. Од монаха очекују да чују реч духовну, реч утехе, потврду наде, ослобођење од туге. Али, ако уместо свега овога чују монаха како осуђује, добиће супротно. Ако син заиште хлеба, добиће камен. Уместо да човеку помогне, неразумни ревнитељ дуготрајним осуђивањем може онога који га слуша да учини сином незадовољства и гнева већим од себе (види: Мт 23, 15).

ОСУЂИВАЊЕ – УКИДАЊЕ ПОСТА

Преподобни Јован Касијан упозорава: „Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела. Удебљавши се од њих, она може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране. Осуђивање је њена храна, и то – врло пријатна храна. Гнев је такође њена храна, премда не тако лака, већ повремено штетна, чак и смртоносна. (…) Сујета је (такође) њена храна… (…) Уздржавајући се од свега тога у свом светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста.“ Дакле, душа има своја штетна јела од којих ако се удебља, „може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране“. Такође упозорава: „Ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам неће донети никакве користи“, и: „Када пости наш спољашњи човек, треба и унутрашњег уздржавати од штетне хране“. Осуђивање је знак упадања у мрежу најпогубнијих душевних страсти.

И Свети Василије Велики говори да није довољно за похвални пост само уздржање од јела, него да постимо постом пријатним, благоугодним Богу. Прави пост је – удаљавање од зла, уздржавање језика, гушење у себи гнева, оговарања, лажи итд. Уздржавање од тога јесте прави пост. У томе пост – прекрасна је ствар.

ЕПИТИМИЈА СВЕТОГА САВЕ У СТУДЕНИЦИ

Студенички типик (глава 5) налаже могућност да игуман ускрати Причешће онима који се нису очистили од следећих „страсти“: „од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања“ итд. Већ смо рекли да је оговарање у тесној вези са осуђивањем, тачније, оно је његова мајка. Али деца осуђивања су горепоменути – гнев, роптање и жалост. Осуђивање увек прате роптање, жалост и неретко гнев. Време проведено у осуђивању (и осталим страстима тесно везаним за осуђивање) не можемо себи признати као време проведено у посту. „Ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам неће донети никакве користи“, рече преподобни Касијан. Такво уздржање је пре изругивање посту. Душевна храна може бити осуђивање, „и то – врло пријатна храна“. Али је њен учинак роптање, жалост и гнев. „Напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа, представља најпријатнију жртву Богу“, рекао је поменути светитељ, а пребивање у посту док притом проносимо „вести“, критикујемо, осуђујемо, оговарамо, жалостимо се, ропћемо и гневимо се, не може да буде ништа друго него непријатна жртва Богу, која неће бити примљена. Јер, каква је корист човеку (монаху) ако сав свет остави а души својој науди? (Мт 16, 26) Присећамо се година када је био жив наш отац Јулијан. Он није дао да се осуђује, сваку нашу жељу за осуђивањем сузбијао је још у зачетку. Тада то, драга браћо, нисмо знали довољно да ценимо, али му сада за то благодаримо.

Свети Сава је у Житију Светог Симеона написао, за студеничко братство, да је наш ктитор – Немања подигао манастир овај, „на покој и на умножење монашког чина“. Али, без обзира на то што је Немања желео „умножење монашког чина“, Студенички типик (глава 25) упозорава: „Боље је један који чини вољу Господњу, него мноштво безаконика“. Препознајмо поменуте страсти као издају монаштва и безакоње!

ДИЈАЛОГ

„Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те је родила, а такође и имена твојих поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“ (Лествица, поука 8).

А осуђивање, одговарајући нам,  рече:  „Имам  много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: самообмана, преузношење и гордост. Отац ми се зове: лажна ревност која распаљује крв. Отац ми је и незасита жеља да себе ставим у центар црквеног живота. А моје кћери: ’коментарисање’ и ’гунђање’ због туђих погрешака, незадовољство и гнев. Још и стално проналажење туђих кривица и недостатака, тражење лоших страна у свему и ниподаштавање и одбијање присуства добра. Моји противници, који ме могу држати окована, јесу: истински монашки живот и увиђање да ја уопште постојим. Још и смирење, сигурност, ’мир и радост у Духу Светоме’ (Рим 14, 17). А шта ме убија? Убија ме монахова свест о сопственим гресима, а највише његово благодарење – благодарење Богу за све.“

*

Драга браћо, поставимо ово испред себе и тако учинимо корак ка једномислију са својим игуманом – Светим Савом, који је овде пре 800 година рекао: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот… (…) Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил 3, 20), овај живот мирно проводећи, наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу, Господу нашем, заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобног и блаженог оца нашег и ктитора господина Симеона.“ (Житије Светог Симеона) Трудимо се да смиримо своје помисли, и тада ће Бог отворити очи срца нашегa да видимо истиниту Светлост и да будемо у стању рећи: благодаћу смо спасени (Еф 2, 5) ми у Христу Исусу (Еф 2, 6), Господу нашем, Коме слава вавек. Амин!

У Манастиру Студеници,

На преподобног оца Јефрема Сирина, 2008. године

Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:

Т. Ракићевић, Од критиковања других до прелести (Да ли духовник сме да осуђује? 1. део), Православље, новине Српске Патријаршије, број 982, Београд 2008, 24–26.

Т. Ракићевић, Од критиковања других до прелести (Сме ли духовник да осуђује? 2. део), Православље, новине Српске Патријаршије, број 984, Београд 2008, 20–21.

Преузето из књиге: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 18–32.

Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.

Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице: