Према Житију Светог Саве хиландарског монаха Теодосија, Растко је дете измољено од Бога, које су родитељи добили у позним годинама живота, молећи се за „још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути“. После рођења сина обоје су дали завет да ће се у знак захвалности пред крај живота замонашити. Као младић, Растко је извесно време управљао облашћу Хум, која обухвата делове данашње Далмације и Херцеговине. Монашку расу примио је 1193. у осамнаестој години у Манастиру Свети Пантелејмон (Стари Русик) на Светој Гори, а потом је прешао у Манастир Ватопед. Одлазак Растка у Свету Гору и монашење испрва су изазвали буру и тугу у души родитеља, али су заправо назначили препород читавог српског друштва. Заједно са оцем Немањом, тада већ монахом Симеоном, Сава је 1198. године обновио запустели Манастир Хиландар, који је актом о независности византијског цара Алексија Трећег Анђела стављен под српску управу као независан манастир. Након пада Цариграда под западноевропске крсташе Сава се вратио у Србију да над моштима оца измири посвађану браћу Стефана и Вукана. Од 1207. године до средине наредне деценије остао је у Манастиру Студеница као Игуман. Делатношћу и залагањем Светог Саве, обновљене институције византијског Никејског царства добиле су подршку од Србије, а Српска Црква стекла је 1219. године ранг архиепископије и постала самостална, односно добила је право независног избора српских епископа и архиепископа. За седиште архиепископије одређен је Манастир Жича, задужбина Савиног брата краља Стефана Првовенчаног. Ту је Сава 1220. године, према сведочењу његових биографа, у склопу великог црквено-државног Сабора у Жичи крунисао свог брата за краља.

Сава Немањић један је од најзначајнијих писаца и познавалаца црквеног права 13. века. Његова најзначајнија дела су: Житије Светог Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик и изузетно значајан српски правни акт ‒ Законоправило – зборник одабраних грађанских и црквених прописа византијске државе које је Сава приредио и превео 1220. године. Тиме је Српска Православна Црква добила основни законик, а држава својеврстан први српски устав.

Сава Немањић је много путовао, а два пута је боравио у Светој земљи. Први пут је отишао 1229. године, када је недалеко од Јерусалима у Манастиру Светог Крста подигао конаке за српске монахе-ходочаснике, сазидао манастир на брду Сион и у пристаништу Акра купио цркву Светог Георгија. Том приликом откупио је од Сарацена и Манастир Светог Јована Богослова ‒ кућу у којој се одржала Тајна вечера. Друго путовање у Свету земљу Сава је предузео 1234. и 1235. године, када је посетио Манастир Свете Катарине на Синају и Лавру Светог Саве Освећеног, у којој је по древном завештању оснивача добио игумански штап и две веома значајне иконе ‒ Богородице Тројеручице и Богородице Млекопитатељнице. Враћајући се у Србију, преминуо је у бугарском граду Трново 14. јануара 1236. године, у шездесет првој години живота. Савино тело је 1237. пренето из Трнова у Манастир Милешеву. Изузетно вредни извори везани за Светог Саву Српског су његова Житија која су написали хиландарски монаси Доментијан (око 1250) и Теодосије (1290‒1292). Три и по века после Савине смрти, у знак одмазде због устанка Срба у провинцији Банат против Османског окупатора, Турци су наредили да мошти Светог Саве буду донете из Милешеве у Београд и јавно спаљене, што се догодило 1594. године. На месту спаљивања моштију сада се налази Храм Светог Саве на Врачару.