„ДОЂИ!“

ЧЕКАЊЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа,

На данашњи празник Христос Бог се вазнео на небо и сео с десне стране Бога Оца. Дела апостолска преносе како су анђели рекли апостолима: „Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо.“ (Дап 1, 11) Од тог догађаја до данас ми чекамо да Господ опет дође у слави. Ово чекање исповедамо како у молитвама тако и у Символу вере: „Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.“ Иако су од тада прошли векови (готово две хиљаде година), Он још увек није дошао, те га ми чекамо. Али ми не чекамо пасивно већ на један посебан начин. Какав је то начин?

УЗНОШЕЊЕ И БЛАГОДАРЕЊЕ

На данашњи празник 1956. године свети отац Јустин је рекао: „наша је дужност да непрестано узносимо себе са земље на небо“. О чему је он то говорио пре 55 година? Говорио је о истом ономе на шта мисли Свети апостол Павле када каже: „Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“ (Кол 3, 1) и када каже: „Мислите о ономе што је гóре“ (Кол 3, 2) (горе – то је оно што је на небу). Дакле, треба да узносимо себе умом тамо „где Христос седи с десне стране Бога“ (Кол 3, 1). Најзначајнији део свете Литургије, канон Евхаристије, почиње са речима:

„горе имајмо срца!“, и у њему се управо говори о поменутом усхођењу нашем на небо. После речи: „горе имајмо срца“ настављамо са: „заблагодаримо Господу“, јер управо благодарењем и можемо да узносимо ум свој на небо и благодарење је наше искуство Царства Божјег у овоме животу.

Шта бива када благодарењем узносимо свој ум и срца на небо? Додирују се тада Божје милосрђе, с једне стране, и човеково благодарење, с друге стране. То су две кључне ствари у нашем хришћанском животу. Чим постанемо свесни истине Божјег милосрђа, узносимо благодарење. Наравно, само ако хоћемо, а ми овде хоћемо јер суштина ове службе је благодарење, које чинимо док чекамо да нам се опет појави Христос у слави.

ПРИЗИВАЊЕ

Не чекамо Га пасивно него Га призивамо Последњи стихови Светога писма баш о томе сведоче показујући како Црква Христу каже: „Дођи!” (Отк 22, 17) а Он одговара: „Да, доћи ћу скоро“, и опет каже: „Да, дођи, Господе Исусе!“ (Отк 22, 20–21)

На овој литургији ишчекујемо Христа да дође у слави узносећи себе на небо, јер је Литургија искуство Царства небеског.

СВЕТИЊЕ СВЕТИМА

Ово сабрање је нешто посебно – ми смо икона спасеног човечанства, те данас овде видимо једни друге онаквима какви ћемо бити у Царству Божјем Видимо једни друге као освећене и искупљене и зато смо приликом разламања светих дарова у олтару рекли: „светиње светима“ На које свете смо мислили? Нисмо имали у виду неке далеке свете већ присутне у Цркви. Како можемо видети себе као свете када имамо слабости и недостатке? Истину нам откривају речи које се певају после тога: „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца Амин.“ Оне откривају да постајемо свети само ако примамо Његове Свете тајне – Тело и Крв Христову, ако актом причешћа запечатимо своје јединство са Богом. Узносимо себе умом на небо, узносимо своја срца горе, као што рекосмо, али и телом својим примамо Свете тајне и причешћујемо се њима. Један стари текст каже: „Ако је ко свет, нека приступи, а ко није, нека се покаје.“ (ΔΙΔΑΧΗ, X, 6) Наша данашња стварност подразумева и покајање и приступање Светим тајнама.

НЕЋЕ БИТИ ВИШЕ ЖАЛОСТИ НИ БОЛА

Стога се трудимо да се ослободимо својих слабости јер у Царство Божје неће ући ништа нечисто. (Отк 21, 27) Тамо нема никаквога зла, јер ће Бог становати са светима, „и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Отк 21, 3). Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола“ (Отк 21, 4). Такође, „ноћи онде неће бити“ (Отк 21, 25), јер је храм Небеског града, и вечна светлост његова, Господ Бог Сведржитељ и Јагње (види: Отк 21, 22–23). „И народи ће ходити у свјетлости његовој, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега“ (Отк 21, 24) Управо такву стварност тражимо од Бога – да нас прими у небески Јерусалим заједно са светима Бог обећава да ће услишити ове молбе речима: „Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота“ (Отк 21, 6). Последица оваквог стремљења нашег ума и срца јесте и биће Царство Божје које већ сада почиње а не завршава се никада, јер Другим доласком Христа Судије у слави успоставиће се Царство коме неће бити краја.

БОРБА ПРОТИВ БЛАГОДАРЕЊА

Но, можемо и да не живимо на овај начин. Можемо да не тражимо добро око себе. Уместо да гледамо друге као спасено човечанство и као већ искупљене љубављу Божјом, можемо да подозревамо зло у њима, да их гледамо као унапред лоше и рђаве. Можемо, ако хоћемо, да негирамо Божје милосрђе према њима. Последица тражења негативног биће приближавање свету таме, по речима Цара (Бога): „Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мт 25, 41) Ако се крене искључиво путем истраживања, зло полако почиње да се јавља, почиње нетрпељивост према добру и негирање спасења других људи. У Светом писму се говори да исти они који су се уздизали над другима и који су друге гледали као изгубљене за живот вечни ни самога Христа нису могли да прихвате. Књижевници су говорили за Њега: „У њему је дух нечисти“ (Мк 3, 30). На ову нетрпељивост Он је одговорио:

„Заиста вам кажем: Сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења вавек, него је крив вечноме суду. Јер говораху: У њему је дух нечисти.“ (Мк 3, 28–30)

За Духа Божјег рекли су да је дух нечисти. Негирање божијег милосрђа наступа упоредо са борбом против благодарења човека. Ово је директно повезано са прелешћу негирања благодати Божје. Ово негирање и прелест почињу сасвим безазленим оговарањем, критиковањем, осуђивањем: нису добри други, није добар свештеник, и на крају – не ваљају ни владика ни патријарх. Да некоме ко је у таквом настројењу и сам Христос дође у слави Другог доласка, он не би био задовољан.

НЕМА СПАСЕЊА БЕЗ УНУТРАШЊЕГ МИРА

Гледајмо на друге онако како учи света Литургија, а она каже – „светиње светима“. Није спасење негде далеко у неком вишњем свету, некакво нејасно спасење. Оно је овде ако благодаримо и уздижемо срца.

Христос још није дошао други пут. Прошло је много векова од тог обећања, ми чекамо Христа и живимо вазда у последњим временима. Утолико више треба да чувамо „мир без којег нема спасења“. Пре осамдесет година Свети старац Силуан Атонски је сматрао да живи у последњим временима те је рекао: „Судећи по Светом писму и по карактеру данашњега народа живимо последња времена. Зато сви треба да сачувамо унутарњи мир без којег нема спасења…“ Дакле, ако су пре осамдесет година била последња времена, ако су у првом, шестом веку такође била последња времена, то значи да су и данас. Али, баш зато, како каже старац Силуан, „треба да сачувамо мир без кога нема спасења“. А мира неће имати нико ко негира спасење других и негира благодат Божју и хули на нашу свету апостолску помесну Цркву. Такво размишљање човеку не да мира а без мира нема спасења. Таквом уму се дешава оно што је Св. Јустин поменуо у беседи, опет на Спасовдан, 1958. године: „Ум постаје игралиште ђавола, по којем ђаво игра своја кола…“

Немојмо тако умовати него чекајмо Христа Судију са радошћу!

ДОЂИ! (Отк 22, 17)

Надајући се да „ћемо свагда с Господом бити“ (1 Сол 4, 17) увиђамо да „Дух и Невеста говоре: Дођи!“ (Отк 22, 17). Невеста је Црква а Дух Који у њој обитава вапије у нашим срцима: Ава, Оче!, призивајући Долазак Јединородног Сина Божјег.

„Да, доћи ћу скоро.

Амин, да, дођи, Господе Исусе!“ (Отк 22, 20–21)

Беседа на Спасовдан,

У Чачку, 2011. године

Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:

Т. Ракићевић, „Дођи!“ (отк 22.17), Православље, новине Српске Патријаршије, број 1062, Београд 2011, 14–15.

Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 167–172.

Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.

Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице: