„Ми, по лењости и привезаности за свет и по нехату за живот по Духу, говоримо: ’Живот по Духу је био својствен само древним светитељима, а нама је и непотребно и немогуће све то испунити’. – Међутим, то није тако, није тако!“
(Преподобни Нил Сорски, оснивач скитског
монаштва у Русији, преставио се 1508. год.)
МОНАШКА ДУХОВНОСТ У 14. И 15. ВЕКУ И ИСТОРИЈСКА ЗБИВАЊА
Духовне везе српских монаха са православним Истоком су у 14. веку ојачале и постале присније. Ово се догодило као последица продора Турака и трагичних збивања на Истоку и Балкану, али и благодарећи изузетној личности Светог кнеза Лазара и његовој посебној наклоности према светогорском и палестинскосинајском монаштву. И сам Свети кнез је ишао у Јерусалим на поклоничко путовање, био везан за светиње Истока и надахнут њима. Народна песма чак говори да је птица соко долетела „од светиње од Јерусалима“ да га подстакне на опредељење за „Царство небеско“. То је време када исихазам надахњује православно монаштво од Синаја до Кијева. Ове везе, које су уродиле богатим духовним плодовима, наставиле су се и у време Свете кнегиње Милице, Светог деспота Стефана Високог, Ђурађа Бранковића и других српских владара. Исихастичка монашка духовност је заступљена како у скитовима и манастирима тако и међу епископима. Утицај Истока се показује и постепеном променом типика, тј. увођењем јерусалимскопалестинског богослужбеног типа и реформом богослужења у 14. веку, за време Светог архиепископа Никодима, који је 1319. превео Јерусалимски типик.
Од изузетног значаја за повезивање Србије са традицијом православног Истока јесте долазак преподобног Григорија Синаита и његових ученика на Свету Гору и оснивање њиховог манастира у Парорији (на граници Бугарске и Византије). Овај манастир је постао расадник његових (непосредних и посредних) ученика који су одлазили у Бугарску и српске земље, посебно Моравску Србију. Одатле се утицај ширио даље, ка Румунији и Русији. Избијање у крупни план ове живе духовности, чији је главни бранитељ, носилац и „теоретичар“ био Свети Григорије Палама, представља најзначајнији догађај за целокупну византијскословенску културу 14. и 15. века.
Дух исихазма преко Свете Горе утиче на српске земље, а мноштво придошлих монаха налази уточиште и леп пријем код Светог кнеза Лазара и његових наследника у повољнијим политичким условима него што су били они у Византији и Бугарској. Моравска Србија Светог кнеза и његових наследника постаје место динамичног духовног препорода тога времена. И поред трагичних историјских збивања, ова духовност је битно утицала на историју нашег народа. Продор исихастичке духовности у све структуре црквеног живота и Цркве допринео је да и ми боље доживимо припадност „Божјем народу“, тј. да снажније осетимо себе као део православне васељене, као једно са осталим православним народима. Појачано осећање припадништва широј васељенској заједници носило је собом једну православну мистичку есхатолошку свест. Ова свест је утицала на дубље мистичко доживљавање појма времена, а самим тим и на формирање појачане историјске свести у српској средини. После пораза српске војске на Косову, ова схватања су посебно добила на снази. Узвишени смисао косовске трагедије се наглашава већ у делима српске књижевности насталим непосредно пошто се она догодила. Јасно се истиче да је погибија Светог кнеза и српске војске идеал – страдање за православну веру. Тиме косовска трагедија све више постаје косовски тријумф. Исихазам је дубоко утицао на косовску књижевност јер, по речима Димитрија Богдановића: „Исихасти су из Византије носили са собом заставу борбе, ревнитељског отпора свему што није православље“. Са патријархом Данилом III почиње да се развија исихастичка књижевност косовског култа, са својом наглашеном есхатолошком перспективом, која нам отвара очи и омогућава да историјски војни пораз сагледамо као метафизички тријумф. Ова духовност је спознала присуство оног вечног у промењивим токовима времена, дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред распадања државе пред силом непријатеља.
МОНАШКО ДЕЛАЊЕ – ПРИЗИВАЊЕ ИМЕНА БОЖЈЕГ
У основи ове духовности лежи вековна пракса хришћана да често призивају Име Божје. „Јер, сваки који призове Име Господње биће спасен“ (Рим 10, 13). Православна духовност налази унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену. Призивање божанског Имена има светотајински карактер, служећи као делотворни знак Његовог присуства и деловања. Њега је и Свети апостол Павле препоручио хришћанима: „Молите се без престанка“ (1 Сол 5, 17), и: „Молите се у Духу у свако доба“ (Еф 6, 18). За преподобног Григорија Синаита, Исусова молитва је средство којим одговарамо на благодат крштења и постајемо свесни Духа који обитава у нашим срцима. Стандардни облик Исусове молитве у његовим делима гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Скраћени облици су: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Сине Божји, помилуј ме“, „Исусе, Сине Божји, помилуј ме“. Током историје, монаси су призивали Име Божје и на друге начине. Неколико векова раније, ава Варсануфије открива сличне облике молитве: „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Учитељу, заштити ме“, „Исусе, помози ми“.
У Житију Светог Григорија Синаита, које је средином 14. века написао Свети патријарх цариградски Калист, његов ученик, налази се мало дужа верзија Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. У оваквом облику се и данас призивање Имена Божјег као послушање предаје тек постриженом монаху. У чину монашења у малу схиму, монаху се дају у руку бројанице и притом му се каже: „Прими, брате (име), мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да Име Господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ’Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’…“ Дакле, ово призивање је била и остала света дужност и послушање монаха до данас, „јер нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап 4, 12). Срећан је монах који проводи живот чинећи ово дело. Он је свагда спреман да изиђе пред лице Христа Судије. „Благо слуги ономе кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако“ (Лк 12, 43).
ЗДРАВ ПРОДОР МОНАШКЕ СВЕСТИ У СРПСКИ НАРОД И ИСТОРИЈУ
У писаним похвалама Светом великомученику кнезу Лазару, које су сачињене у исихастичком духу, раванички монаси почињу да славе косовски пораз као Лазареву „славну победу“ и „примање мученичког венца“. Исихастичко монаштво тога времена имало је здраво осећање за дубљу димензију историје и историјских збивања, као и здраво свеправославно хришћанско поимање нације. Зато се и догодио феномен – они који су туђиновали, живели живот скривен од света, утицали су најдубље на историјску свест свега српског народа. Добро је запазио митрополит Амфилохије Радовић: „У времену када је дошло до потреса свих земаљских вредности и центара, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, појавили су се ови носиоци у пустињи процветалог оптимизма, и са својим пустињским есхатоном, са својим непролазним Царством небеским, открили христолошку потку историје и непролазни смисао свега што се у њој збива. Њихово присуство и трагични историјски догађаји допринели су да српски народ духовно сазри, кроз мучеништво, и склопи свој ’косовски завет’ с Богом; завет у коме му је био у прошлости спас, али који је за њега постао и остао и – путоказ будућности.“
УТИЦАЈ ДАНАШЊЕГ МОНАШТВА НА СВЕТ И ИСТОРИЈУ
У 14. веку, они који су туђиновали и бежали од света, својом духовношћу су утицали на историју. Ово није било њиховом вољом или жељом, већ је то била Божја воља. Исихастичка духовност је продрла у све структуре црквеног живота. Овај продор се десио природно и ненаметљиво. Монах који у покајању призива Име Божје, тајно је свагда на Суду, али како то објашњава преподобни Симеон Нови Богослов, искуством тог суда спознаје божанску љубав и милост, те не треба панично да страхује од другог суђења. Свест да смо свагда на Суду помогла је да српски народ своју катастрофу сагледа у ширем временском контексту, те да не само не изгуби наду него да добије нову вољу за борбу за живот до данас.
Ненаметљиво, скривено, покајничко, послушно призивање Имена Божјег остало је дужност монаха и до нашег доба. И данас се монах заветује да се „непрестано“, призивајући, обраћа Сину Божјем. И данас се ова молитва врши у Духу, јер „нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ (1 Кор 12, 3). По томе је наше монаштво идентично ономе из времена Светог Григорија Синаита, Светог Саве Немањића – Светогорца, аве Варсануфија и Светог Лествичника. Али, и поред тог древног погледа на свето монаштво, данас сапостоји и друго, ново виђење и схватање монаштва – схватање да је монах ту да спасава свет и да је дужност монаха да утиче на живот људи у свету. Не може нико да не примети да је монаштво, које је започело повлачењем из света, данас присутно у свету. У наредним редовима бавићемо се овим другим схватањем монаштва и његовим последицама по живот побожних људи.
ПРЕСАЂИВАЊЕ МОНАШКИХ ИДЕАЛА ГДЕ ИМ НИЈЕ МЕСТО
„Игуман говори:
Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш…“
(Чин монашења у малу схиму)
Као што рекосмо, монаштво, које је започело повлачењем из света, данас је у свету. Монашка литература је распрострањена и доступна. Поред много тога доброг што ова доступност собом носи (интересовање за истински монашки живот), не може а да се не примети нешто што је потпуно страно монашком духу. То је појава изражене (а немонашке) жеље да монахдуховник утиче на живот људи у свету и да у њихов живот и у њихове породице по своме нахођењу уноси и преноси аскетски начин размишљања и понашања својствен манастирском животу. Монах се, примајући постриг, заветује на послушност пред Богом и људима. Држање овог аскетског идеала је потпуно природно за живот у манастиру. Ако монах ово пресади изван манастира, код људи у свету на које има (или жели да има) одређен утицај, створиће некакво параманастирско, аналогно живљење и делање. Ово „пресађивање“ створиће проблем тиме што ће се, с једне стране, поједини мирјани трудити да постану монаси без пострига и без завета послушања, а с друге стране, они који су положили завет послушања и провођења живота у манастиру, кренуће у свет да би „спасавали“ хришћане тако што ће оне који живе у свету учинити монасима. У аскетској литератури, као и у самом чину монашења, говори се само о напуштању света због осећања потребе за властитим спасењем. Нигде нема говора о томе да неко постане монах да би друге спасавао.
Mонаха обузима осећање да спасава свет, чиме је већ заменио монашки идеал квазимисионарским духом и ревношћу. Тежња монаха да утиче на живот људи довешће до тога да монах намеће другима сопствене „исцелитељне“ методе живота. Ако притом он има мало егоизма, онда ће му, свакако, у његовом делу „спасавања света“ засметати служитељи Цркве – други монаси, свештеници и епископи. Презир према њима није својствен смиреном монаштву, оном које се труди да води истински монашки живот.
Такав духовник, дакле, умислиће да може да извршава суштинско дело Цркве. Од своје духовне деце ствараће властиту заједницу, озбиљно утичући на њих, и, по логици ствари, на епископа ће гледати као на сметњу сопственом ауторитету. Тачније, неће моћи да прихвати, тј. да поднесе било чији ауторитет. Да би оправдао своје поступке, тражиће и истицаће мане епископа и свештенства. Наглашавамо да се ово догађа када се у подвижника усели, у одређеној мери, егоизам. Управо овај егоизам учиниће да монах на стање у свету гледа само негативно, а на себе као на спаситеља тог огреховљеног света. Давање такве улоге самоме себи у потпуној је супротности са монашким заветима. Ако је монах притом даровит за беседништво, харизматичан, озбиљан у понашању, то ће његова заједница, тј. његова духовна чада, у њега гледати са великим поштовањем и дивљењем. Оваква ситуација даваће таквом духовнику лажну слику о самоме себи и подржаваће га у заблуди да је он изабрани спаситељ хришћана у свету.
ПОЛИТИКА ПРОПАГИРАЊА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА
Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Разлог ће наћи у томе што ће садашње време препознати као последње време. То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код готово свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве – свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадништва и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан суновраћеном и огреховљеном свету. Примећено је да духовништво које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља – монахове жеље да утиче на живот људи у свету (да не кажемо да руководи њима). Ова истинском монаштву страна жеља јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу. Иза овако осмишљеног „мисионарења“ крије се само једно – преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме она – ни крива, ни дужна, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником, примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, он ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј. у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће се ово догодити само ако подвижник има у себи егоизма.
Говорећи о призивању Имена Божјег, поменули смо Светог Варсануфија – затворника из 6. века. Он је живео у време Светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно Ромејско царство – Византију и подигао велелепну цркву – Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: „Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођу…“ У вези са његовом недоумицом о последњем времену, пише му следеће: „О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Писмо завршава овако: „Уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост. Амин.“ Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже: „Ко не зна да ми живимо у последњем времену?“. Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није дало повода за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Исусе, помози ми“ итд. Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедски, да је појава Антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко „стајање пред Богом“, молитва и сећање на смрт никада не воде у панику и очајање, него у радост и живот.
Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготово није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се „у Духу у свако доба“ (Еф 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност „Божјем народу“ и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божја воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара, можда је био и духовник Светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале.
У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света – како је свуда око нас све сâмо зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо говорили. „Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт 6, 23) Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и „шкргут зуба“ (Мт 8, 1; 13, 2; 22, 3…), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлога и права само на једно незадовољство – на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује, као што каже један светогорски Томос из 14. века (PG 150, 1233BD).
УПОЗОРЕЊЕ СВЕТОГ САВЕ
Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи Студеничког (и Хиландарског) типика Светог Саве: „О томе да не волимо да код вас буде велики број…“ (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију Светог Симеона (око 1208. год.) да је, по упокојењу Светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на деведесет. Иако почетак ове главе каже: „Велики број међу вама не волимо да буде“, следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, „па макар требало и мало да вас остане“ (иста глава).
ДВА ВИДА МОНАШТВА
1. Истинско монаштво и његови плодови
Монаштво је започело повлачењем из света којим монах изражава велику жељу за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божјег, „јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба свеправославно осећање припадности „Божјем народу“ и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија Светог кнеза и српске војске идеал – страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу снагу да истраје у тешким историјским приликама.
Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет.
Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које средином 14. века изриче Свети патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“.
Да не бисмо превише уско схватили монашки призив, треба истаћи да је монаштво, кроз векове, на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском, тако и у опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, притом се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од пустињског учитеља – преподобног Антонија Великог, што знамо из његовог житија које је записао Свети Атанасије Велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи монаси, осим што су водили чист живот, имали високу културу и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона Свети Јован Дамаскин, чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на Седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења.
Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиограф преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божје о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетности, одузете покреће, демоне изгони итд. Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј. духовног руковођења безбројним душама које су му притицале.
Дара старчества су удостојени и оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир.
Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је као преподобни на Светој Гори, у колиби своје младости.
Краљ Стефан Првовенчани (Свети Симон Монах) у Житију Светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненаметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха, ствари би кренуле другачије.
2. Поремећај
Поменути изворни монашки идеали су остали важећи до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, у ствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо – нездраво пресађивање монашких идеала, чини да се поједини „побожнији“ мирјани труде да личе на монахе без пострига и без завета послушања, а с друге стране, они који су положили завет послушања и боравка у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао.
Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он није у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупља око себе властиту заједницу своје духовне деце и поштовалаца, и кадтад почиње да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: „Ко је он (епископ)? Шта ће нам? (Tачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву.“ Ова жеља за постављањем себе као ауторитета навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао права да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: живимо у последњем времену, општа је апостасија (отпадија), не ваљају свештеници, политичари, епископи, народ живи сав у греху, свештеници не служе Литургију како треба итд. На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па и у њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи – жеља потпуно немонашка, тј. страна монаштву и његовим заветима.
Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам. Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутарњег проблема.
ЗАКЉУЧАК
Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем. Жеља за властитим спасењем се јасно изражава у чину монашења, током којег новодошавшем игуман каже: „Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш“. Дакле, истинска монашка духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је последица Божје воље, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси било чији ауторитет, а поготово да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у „хероизам“ осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ничег заједничког са истинским монаштвом, а ни са српским косовским опредељењем. И у корену косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер „земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“. Ако су монаси 14. века били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
Т. Ракићевић, Косовска жртва и монаштво – онда и сада, Православље, новине Српске Патријаршије, број 993–994, Београд 2008, 18–20.
Т. Ракићевић, Политика пропагирања последњих времена, Православље, новине Српске Патријаршије, број 995, Београд 2008, 11–13.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 34–52.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
