А језик… то немирно зло, пуно отрова“ (Јак 3, 8) Свештеник: „Одричеш ли се Сатане? Оглашени: „Одричем се.“ (из молитава пред Свето крштење) „Постави, Господе, стражу устима мојим, и двер ограде око усана мојих.“ (Пс 140, 3) Опште је познато да је ђаво добио свој назив на основу свога дèла (име му значи – клеветник или опадач). У наредним редовима видећемо у каквој је унутрашњој вези његово деловање са навиком сувишног говора и проношења вести о слабостима других људи.
МИСЛИТЕ О ОНОМЕ ШТО ЈЕ ГÓРЕ.“ (Кол 3, 4)
Неки сматрају да верник који хоће да води здрав духовни живот не треба превише да мисли и говори о злу. Наиме, преокупација злом човека може да одврати од созерцавања оног што је небеско, од сагледавања онога на шта упућује Свети апостол Павле који говори хришћанима: „Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога.“ (Кол 3, 1) Поред набрајања зала од којих хришћани треба да се уклањају (Кол 3, 5–9), он упућује на њима супротне врлине (Кол 3, 12–17) и радикално наглашава: „Мислите о ономе што је гóре, а не што је на земљи. Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.“ (Кол 3, 2–3) Плодови овог живота сакривеног у Богу ће се отворити, постаће свима познати „када се јави Христос, живот наш“ (Кол 3, 4) – у време Другог доласка и општег признања на Страшном суду.
Молитвени живот Цркве ово потврђује. Наше се молитве првенствено баве Богом, Божјом благодаћу. Зло се помиње, али у молитвама нема преоптерећености њиме. Добро, а не зло, мора испунити центар нашег бића. Преокупација злом и усиљена тежња да се оно свуда и на сваком месту проналази је често карактеристика песимистичке, очајничке и осуђивачке духовности, тачније речено – девијантне и нездраве духовности.
Али, иако је наше хришћанско „живљење“ и „наше грађанство на небу“ (Посланица Диогнету, V, 9; X, 3), ипак некада морамо да погледамо и на оно преисподње. У молитвама „пре Светог крштења“ врши се „запрећивање (заклињање)“. Ђаво се помиње, али као онај који је инфериоран, као онај који ће бити истеран и прогнан – „уплаши се, изађи, и одступи од створења овог!“ (Запрећивање прво Поредак пре Светог крштења), помиње се као онај чија ништавна моћ „ни над свињама нема власти“ (Запрећивање друго). Ова се заклињања завршавају сједињењем са Христом, после чега човек крштењем улази у Цркву, живи нови живот, причешћује се Светим тајнама. Побожан човек живи са Христом и у Христу јер је одбацио ђавола. Пошто му одбачени више није преокупација, избегава се и сувишно помињање његових имена због чега му је наш побожи народ и наденуо одговарајући надимак – „Непоменик“.
СТУДЕНИЦА ОКО 1208. ГОДИНЕ
Игуман Студенице – Свети Сава, око 1208. године својим монасима нуди есхатолошко виђење вечнога раја, анђеоског света и тамошњег живота. Иако у малој мери, ипак помиње „вечну муку“. Он обраћа пажњу на то како ли су душе грешних, те помиње њихово слање у исту ту „муку“. У његовој студеничкој визији мучење грешних није изостављено, али оно није пренаглашено и то из једног, основног разлога – Свети Сава, као изразити представник светле и радосне, облагодаћене духовности, превасходно је заинтересован за Царство Божје. Зато каже: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове…“ (Житије Светог Симеона) Његов савет – „нека буде на небесима“ одговара поменутим речима Светог апостола Павла: „Мислите о ономе што је гóре, а не што је на земљи.“ (Кол 3, 2) Студенички игуман у наставку парафразира апостола: „Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!“ (исто, види: 2 Пт 3, 10).
Он је концентрисан на јављање Христово, на „Дан Господњи“ (2 Пт 3, 10), и сâм „очекујући и желећи да скорије буде долазак Божјега Дана“ (2 Пт 3, 12). Зато наш Светитељ и размишља о томе „како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос“ и даље: „Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице?“. Своје духовно искуство преноси на монахе Студенице речима:
„Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети… јер живот на небесима имамо“ (исто, види: Фил 3, 20).
Савина мистика, по речима владике Атанасија Јевтића, никада није прожета суморним аскетизмом, његово подвижништво је јеванђелскоправославно и „светлорадосно“ („Друга студеничка беседа Светога Саве“). Али, понегде се из његових речи примећује, запажа владика, да је до тога дошао кроз дубоко „аскетско искуство борбе са тамним горчинама греха и зла“ (исто). Када око 1219. године, опет у Студеници, излаже „богосмишљени домострој о нашем спасењу“ („Друга студеничка беседа Светога Саве”), Свети Сава не пропушта да помене „тамодршца (= мракодршца) и греходршца и злоделатеља ђавола – који је од почетка погубио многе и у своју таму увукао род наш и многе страсти (= страдања) и стењања (= муке) тешка ставио у срца наша“ (исто). Ово помињање Непоменика и страсти (тј. страдања) и стењања тешких (тј. мука), иако има важност, није било у центру занимања Светитеља – његов ум заокупља Христос.
Као што и указује Свети Сава у Студеници – „наше живљење је на небесима“ (Фил 3, 20). Продужетак таквог схватања је свест да претерано посвећивање пажње злу може да буде штетно за духовни живот човека, јер му одвраћа пажњу од оног што је свето и добро. Али да бисмо се боље оријентисали ка ономе што је чисто и свето, само ћемо кратко (али веома јасно) поменути оно што му је супротно, наравно, пазећи да не задобијемо параноичне страхове од силе која „ни над свињама нема власти“ (Запрећивање друго). Дакле, ово подсећање чинимо ради проналаска одговора на старо питање: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божја?“ (Јн 6, 28).
ОДРИЧЕШ ЛИ СЕ САТАНЕ?
У поменутим молитвама запрећивања (заклињања), које се читају онима који се спремају за крштење, ђаволу се прети:
„Уплаши се, изађи, и одступи од створења овог! И немој се враћати, нити се скривати у њему, нити га сретати или дејствовати у њему (…) већ отиди у свој тартар, све до одређеног великог Судњег Дана“ (Поредак пре Светог крштења).
И поново му се каже: „Изађи и одступи… изађи, и одступи од овог створења са свом силом и анђелима (= весницима, прим. а. Т.) твојим!“
И још: „Бог… ђаволе… наређује теби и свој помоћној сили твојој, да одступите од новозапечаћеног Именом Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег. Теби свезлом, и нечистом, и прљавом, и одвратном, и туђем духу запрећујем силом Исуса Христа!“
На оглашеног се призива благодат Божја која истискује нечисто: „Господе… погледај на слугу твога, и испитај и пронађи, и одагнај од њега сва деловања ђавола; запрети нечистим дусима, и истерај их, и очисти дела руку твојих, и силним дејством својим сатри Сатану под ноге његове ускоро, и дај му победу над њим и над нечистим дусима његовим…“
Владар Господ се још умољава: „ово створење твоје, избавивши од робовања ђаволу, прими у наднебеско Царство твоје… придодај животу његовом Анђела светлог, који ће га избављати од сваке напасти вражје, од сусрета с ђаволом, од демона подневног, од маштања злих.“
Свештеник истеривање наставља овако: „Истерај из њега сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом, духа преваре, духа злобе, духа идолопоклонства и сваковрсног лакомства, духа лажи и сваке нечистоте, стваране по наговору ђавола. И учини га разумним јагњетом светог стада Христа твога, чесним чланом Цркве твоје, сасудом освећеним, сином светлости и наследником Царства твога; да би, поживевши по заповестима твојим, и сачувавши печат неповређеним, и очувавши ризу неупрљаном, добио блаженство Светих у Царству твоме.“
На питање свештеника: „Одричеш ли се Сатане, и свих дела његових, и свих анђела (= весника, прим. а. Т.) његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“, човек одговара трипут: „Одричем се“. На поновно питање: „Јеси ли се одрекао сатане?“, три пута потврђује: „Одрекао сам се“. Све се ово крунише символичним дувањем и пљувањем на ђавола.
НАЗИВ ЂАВО (διάβολος) од клеветати/опадати
Но, ово одрицање не треба да буде само на речима, већ и на делу. Св. Кирило Јерусалимски, припремајући кандидате за крштење, учи о постојању веома злог подстрекача – ђавола и каже: „Зачетник, дакле, греха јесте ђаво, и родитељ залâ. Ово Господ каже, а не ја: да ђаво греши од почетка (1 Јн 3, 8); пре њега нико није сагрешио. То што је сагрешио, не значи да је по природној неопходности задобио грешност. Тада би опет кривица за грех пала на Онога Који га је створио. Али, добрим створен, ђаво је то постао по сопственом избору, добивши назив на основу свога дèла. Јер будући архангел, доцније би назван клеветник (= опадач), ђаво (Ти си печат савршенства и венац лепоте у рају Божјем био (Јез 28, 12–13). И мало потом: Беше непорочан у данима својим (= савршен беше на путевима својим) од дана у који си створен, док се не нађе безакоње у теби (Јез 28, 15).“ (Катихеза 2, 4)
Дакле, он је добио назив на основу свога дèла. Некад архангел, доцније би назван клеветник, опадач, тј. ђаво – од клеветати, опадати. То свакако значи да одрицање од њега подразумева и одрицање од учешћа у његовом дèлу. Усудићемо се да ово учешће (у његовом дèлу), тј. клевету, окарактеришемо, на основу Светог писма, као усиновљење ђаволу, према речима које је Господ изрекао фарисејима: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“ (Јн 8, 44) Овде је реч о очигледним неистинама због којих им Христос каже: „нисте од Бога“ (Јн 8, 47).
А ОДРИЧЕШ ЛИ СЕ СВИХ ВЕСНИКА ЊЕГОВИХ?
Знајући да је духовни живот префињен, испитајмо мало и себе како бисмо сазнали да ли можда, и у којој мери, и ми сами учествујемо у клеветниковом дèлу. Учећи хришћане да одбаце „сваку нечистоту и остатак злобе“ (Јак 1, 21), Свети апостол Јаков упозорава на грехе почињене језиком. У овоме и ми видимо везу својих поступака са деловањем онога кога се одрекосмо. Јер је, по учењу апостола, „језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла“ (Јак 3, 5–6). Језик јесте малена ватра, како је речено, али је проблем у томе што он бива запаљен „од пакла“. Апостол каже да је језик „немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божју“ (Јак 3, 8–9). Када из уста излази клетва (види: Јак 3, 10), ако „проклињемо“ (Јак 3, 9), очигледно је да се језик запалио од пакла – „прљајући све тело“ (Јак 3, 6). Међутим, нас сада толико не занимају очигледне ситуације хуле, гнева, лажи и клевете, већ се бојимо сопствене „неприметне“ помирености са навиком неконтролисаног и претераног говора. Иако тако обично не изгледа, клевета и сувишан говор могу да буду у дубокој унутрашњој вези. Унутрашњи везник не може бити нико други него сâм клеветник. „Сви много грешимо“, открива апостол (Јак 3, 2) и закључује: „Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело.“ (Јак 3, 2) Ако, дакле, не престанемо да грешимо у речи, нема нам напретка. „Ето, и лађе, иако су велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља.“ (Јак 3, 4) Дакле, необуздан језик прља „све тело“ и он пали „ток живота нашега“ (Јак 3, 6), али обратимо пажњу на нешто што је са поменутим повезано. У свакој жељи да чујемо нешто на рачун другога препознајемо у себи жељу за клеветањем. Шта тек рећи за навику преношења непроверених вести о слабостима и погрешкама других људи?
Ако у себи задржимо ову клицу злурадости, знајмо да ћемо бити преносиоци туђе зле воље, и то не било чије него клеветникове – ђавоље. А зла воља се испољава у клевети и свему што је са клеветом у унутрашњој вези. Ако остане у нама оваквих жеља и обичаја бићемо као неки несвесни медији клеветника. Не устручавамо се да ово констатујемо иако страшно звучи. А рекли смо да се одричемо не само сâмог клеветника већ „и свих дела његових, и свих анђела (весника) његових, и сваког служења њему…“ (Поредак пре Светог крштења). Ако ишчекујемо и примамо са знатижељом и усхићењем ([злу]радошћу) многе вести, знајмо – са радошћу примамо ништа друго него веснике његове којих смо се свечано одрекли. Ако са почашћу дочекујемо њих, који доносе злу вољу његову, онда ћемо и ми постати налик на веснике његове (тј. веснике ђавоље). Томе може следовати и чињење осталих дела његових, мада је сâма клевета основно дело његово, иако прикривено. У томе ће се препознати служење њему, јер он сâм је добио назив „на основу свога дèла“, како каже Свети Кирило.
Но, тешко је више о овоме говорити а да се не осети душевна мука.
ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА
Могао би неко да нам приговори: Како ови беседе о савршенству и говоре против ове страсти, а сами падају у њу? Тачно је да у самима себи наилазимо на ову страст. Немало пута смо се опекли не само због сувишних речи, већ и због најобичније шале која често не бива без последица. Видели смо некад и друге где се кају због својих речи. Али на ову страст упозоравамо, не као лицемери, већ због тога што се са тим пороком не миримо, већ упорно понављамо „избави нас од злога“ (Мт 6, 13). Трудимо се да према овом проблему не останемо равнодушни. Неко рече да грешник може да се покаје, да онај ко не зна може да се научи, али где је равнодушност, нема много наде за исправљањем.
„Јер сви много грешимо. Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.“ (Јак 3, 2–3) Избављење се крије у избацивању из наших уста узда које нам је у њих ставио непријатељ, тј. клеветник. То, ваљда, подразумева (и јесте) укроћавање језика. Али апостол додаје: „А језик нико од људи не може укротити!“ (Јак 3, 8) Не следи ли за овим апостоловим речима логично питање: „Па, ко се може спасти?“ (Лк 18, 26).
Али, „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Лк 18, 27). Свети Григорије Палама објашњава: „Уколико Бог дејствује у нама, свака врста врлине бива у нама. Уколико пак Бог не дејствује у нама, грех је све што чинимо“ (PG 151, 416D–17C). Ово је у складу са речима Христовим: „све што није од вере грех је“ (Рм 14, 23). Човек није у стању да уздржи језик без благодати и помоћи Божје, а ова благодат не доноси плода без човекове сагласности и сарадње. Дакле, „људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу“ (Мк 10, 27). „Зато, драга браћо моја“, говори апостол Јаков, „нека буде сваки човек брз чути, а спор говорити“ (Јак 1, 20) јер ако ко „мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд“ (Јак 1, 26).
Христос је рекао: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5). Последица ових речи биће наш свестан увид у променљивост света (како Свети Сава и саветује монахе Студенице око 1208. године) и наше размишљање о последњем и одлучујућем мерилу – о смрти. Да нас смрт не би порекла, прибегавајмо Христу који је наша потврда и наше „васкрсење и живот“ (Јн 11, 25). Ништа се не може исправно вредновати и оценити без видокруга који Христос отвара човеку.
О МЕДИЈУМИМА ЂАВОЛА
Дакле, у молитвама пре крштења се говори о ђаволу као оном који је инфериоран, који ће бити истеран и прогнан – „уплаши се, изађи, и одступи…!“ (Запрећивање прво), његова ништавна моћ „ни над свињама нема власти“ (Запрећивање друго). Он сâм је добио назив „на основу свога дèла“ – клевете. Иако општење са нечистом силом почиње у уму човека, оно се испољава језиком тј. говором. Управо у клеветању може да се примети јединствено дèло човека и Непоменика и баш преко језика човек постаје као неки несвесни медијум клеветника – ђавола. Тиме неприметно допада у његово ропство – као што „коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо“ (Јак 3, 3). Тада се његова личност изграђује и усмерава „онамо куда хоће онај који управља“ (Јак 3, 4), а бојимо се да је тај често нико други него клеветник. Овога је Свети Сава у Студеници (пре 790. година) назвао „тамодршцем (= мракодршцем) и греходршцем и злоделатељем – ђаволом“.
Али, не доводе човека само грубе неистине у поменуто ропство. Ропство ума већ почиње када он, губећи пажњу, почне да ишчекује вести о слабостима и погрешкама других људи. Наставак овога је преношење истих и помиреност са навиком сувишног говора. Изгледа да су ово прво (клевета) и ово друго (сувишан говор) у дубокој унутрашњој вези, а унутрашњи везник не може бити нико други него сâм клеветник, тј. ђаво. Ове „узде“, иако су мале, лако окрећу и обарају велике људе. „Ето и лађе, иако су велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља.“ (Јак 3, 4) Ове „узде“ могу поробити лаика, а могу и учинити да монах срамоти чак и свој чин, ако „непрекидну молитву Исусову“ (на коју се заветовао на монашењу (Чин мале схиме или мандије) допуни честим коментарима и критиковањем других људи и њихових поступака. Тада ће сваки дан на вечерњој служби (после „Господи возвах“) певати стихове: „Не допусти срце моје у речи лукаве, да измишља изговоре за грехе, са људима који чине безакоња…“ (Пс 140, 4), али ће потом чинити управо супротно – ум и срце прихватише оговарања (речи лукаве), поваздан измишљам критике (изговоре за грехе), са људима (саговорницима у осуђивању) који чине безакоња... Тада се поставља логично питање – а „зар може из истог извора тећи слатко и горко?“. (Јак 3, 11) Дубље гледано, нешто мора преовладати јер „ниједан извор не даје слану и слатку воду“ (Јак 3, 12). „Не ваља, браћо моја, да ово тако бива“ (Јак 3, 10) јер је речено: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер 48, 10). Нешто мора преовладати, јер се Господ на Суду неће окренути од жеља срцâ људских, већ ће бити по свачијем настројењу, како каже Писмо: „Ходите благословени…“ (Мт 25, 34) или „Идите од мене, проклети…“ (Мт 25, 41)
Свети старац Силуан Атонски је давно рекао: „Истину говорим, ништа добро у себи не видим и много је у мени грехова, али је благодат Светога Духа збрисала многе моје грехове.“ А ми можемо рећи: Истину говоримо, ништа добро у себи не видимо и много оговарања излази из наших уста, али се надамо да ће то једном престати и да ће благодат збрисати многе наше грехове.
Не допусти нама Господе да упаднемо у речи лукаве, и да тиме опет измишљамо изговоре за грехе (Пс 140, 4).
СТУДЕНИЦА, ОКО 1219. ГОДИНЕ
Рекосмо да се ништа не може исправно вредновати и оценити без видика који Христос отвара човеку. У овај видокруг Свети Сава наглашено уводи своје монашко братство око 1208. године у Студеници (по доласку из Хиландара) наређујући му да свесно увиђа „како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос…“ (Житије Светог Симеона). У исти видокруг је почео да уводи српски народ знајући да без Христа не можемо чинити ништа (види: Јн 15, 5). Око 1219. године, по повратку са хиротоније, он је, опет у Студеници, укратко изложио „богосмишљени домострој о нашем спасењу“ („Друга студеничка беседа”). У „Другој студеничкој беседи” архиепископ Сава већ поучава са већом влашћу, говорећи о себи као о „Уздигнутом Богом на овај степен“ (= на степен eпископа). Он овом беседом, као истински пастир, уводи српски народ у „овај богосмишљени домострој“, који је извршио Господ Христос Који је, како Свети Сава даље каже: „сишао у преисподња места ка онима који седе у тами и сенци смртној и држанима под влашћу тамодршца (= мракодршца) и греходршца и злоделатеља ђавола – који је од почетка погубио многе и у своју таму увукао род наш и многе страсти (= страдања) и стењања (= муке) тешка ставио у срца наша од почетка – и у ту низину сишао је Господ наш Исус Христос ради нас људи, хотећи нас ослободити и васкрснути (= подићи), као што нас је и створио (= учинио), ослободивши нас те беде и таме, и просветлио нас свак(ој)ако – двоструко и троструко и многоразличито (Својим) делима, а Своје пак Владичанство не изгуби, нити пак, величајући се Својим Господством, презре нас“ (исто).
Желећи да слушаоци (монаси Студенице, окупљени племићи и народ) схвате како је велика љубав Божја према нама људима, Сава наставља: „А приликовало је да Он не брине о нама, ако би се добро погледало како Га од почетка не слушамо, нити вољу Његову творимо, него преступамо све заповести Његове, и уз то још веће зло чинимо што не пазимо на себе, ходећи противно Богу; ми који смо ништавни не угађамо Њему Свесуштом и Свемогућем, него још више изазивамо гнев Његов многим гресима својим.
Он пак, на све то не гледајући, и видећи нас таквима и знајући сва наша тајна дела, ипак нас не остави да по својој злоби пропаднемо (= погинемо), него (нам) дође, и доброту своју надмаши, и поклопи нашу злобу, и Својом добротом очисти, и тамна срца наша откри, и просвети познањем Свога Божанства, науком нас учећи и упућујући на правду, и причама (јеванђелским) уведе нас у веру, и чудесима задивљаваше све нас, као што (то) и данас виде ваша света љубав на овом вашем Пастиру и учитељу и Вођи бившем, који вам је собом показао истинити пут спасења.“ (исто)
Овде архиепископ говори о своме оцу, преподобном Симеону, што је и разумљиво овом приликом јер је беседа изговорена у непосредној близини његових мироточивих моштију у Студеници.
Сава даље саветује да схватању домостроја спасења треба да следује наше свесно укључење у њега, тј. молитвени и хришћански живот: „Да свак(ак)о, чувши и разумевши (= схвативши) толику љубав Божју коју је имао према нама, сви се покренемо усрдно (да идемо) по стазама духовних заповести, приљежно молећи Господа Бога свога свагда. Јер то је прво и последње дело: непрестано и богоугодно мољења и молитве Богу (приносити), непорочно ходећи (= живећи) у светим заповестима Његовим…“ (исто)
Дакле, ако схватимо изложено, сви треба да се искрено покренемо да идемо по стазама духовних заповести које „нису тешке“ (1 Јн 5, 3), нити немогуће.
„ЈЕСИ ЛИ СЕ ОДРЕКАО САТАНЕ? – ОДРЕКАО САМ СЕ.“
Хајде да, на основу свега горереченог, расудимо овако:
Господ и даље силази у преисподња места ка онима који седе у тами. Ти што седе (у тами) су они који желе да чују новости и који имају навику преношења непроверених вести о слабостима и погрешкама других људи. Њима, држанима под влашћу тамодршца (= мракодршца) и греходршца и клеветника (тј. ђавола) се нуди избављење. Оно није у нечем другом, до у избацивању из уста узда које је ставио клеветник – који је (тим уздама) многе страсти (= страдања) и стењања тешка (= муке) ставио у срца наша. Он упорно нама, као коњима ставља узде у уста да му се покоравамо, и када их стави, све тело наше окреће (Јак 3, 2–3) да бисмо чинили његова дела. Избацимо ове узде, мрзећи и језик опогањен од сувишних коментара, мрзећи и сваку помисао опогањену од интересовања за оно што нам не доноси мир. Пазимо, он је добио назив на основу свога дèла, јер је ђаво (клеветати/опадати). Не робујмо, тј. не поклањајмо се и не служимо, овом језикодршцу, јер „што је људима немогуће Богу је могуће“ (Лк 18, 27). Молитвама Светог оца нашег Саве – монаха, игумана, ктитора и aрхиепископа (тј. светитеља), који нам је „Другу студеничку беседу” (око 1219. године) завршио речима:
„Јер је (то) прва заповест, дата свакоме човеку, и речено (му) је: ’Да се поклања Господу Богу своме и Њему јединоме да служи’ са сваком чистотом душевном и телесном и са сваком благоверношћу (= побожношћу и правоверјем), и Њему да служимо безгрешно, сав свој живот управљајући по вољи Његовој, и Њега јединога бојећи се, и смиравајући се пред Њим, и себе за ништа сматрајући, а Бога сматрајући за све: као силу и моћ и Спаситеља, Избавитеља и Победника у борбама са непријатељем, и Чувара од почетка, и Савршитеља до краја – Исуса Христа, Сина Божјег, Коме нека је слава и моћ, заједно са Оцем и Пресветим Духом, и сада и увек и до века“ (исто).
Рецимо (790 година после) – Амин!
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
T. Ракићевић, Одричеш ли се caтane?, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1024, Београд: 2009, 6–8.
Т. Ракићевић, O медијумима ђавола, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1026, Београд 2009, 16–18.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 104–120.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
