Данас су у Манастиру Студеници о шездесетогодишњици од упокојења драгог оца Василија Домановића, једног од најузорнијих монаха 20. века, помен служили јеромонах Виталије Милошевић и свештеник Бојан Сујић, парох из Љубића, уз присуство многобројне родбине оца Василија и верног народа.
Отац Василије рођен је у селу Соколићи код Чачка 1914. године. Замонашио се у Манастиру Благовештењу Кабларском 1936. године, а исте године га је у чин јерођакона рукоположио владика Николај Велимировић. Исти епископ га је рукоположио у чин јеромонаха 1938. године у Манастиру Жичи. Отац Василије се у Манастиру Благовештењу уз помоћ Гојка, односно монаха Павла (потоњег патријарха српског Павла) и оца Јулијана Кнежевића трудио око сакупљања братије, да би створивши лепу духовну заједницу сви заједно 1948. године прешли у манастир Рачу као место повољније за монашки живот.
У периоду од 1955. до 1959. године отац Василије је повремено опслуживао и обнављао Стару цркву у Чајничу, где се налазила чудотворна икона Богородице чајничке. Остао је упамћен и од хришћана и од муслимана по својој доброти и племенитости, па успомена на њега и данас живи у том крају. У Манастир Студеницу из Манастира Раче прелази 1961. године заједно са оцем Јулијаном Кнежевићем, који га је много волео и поштовао.
По сведочењу архимандрита Јована Радосављевића, игуман Василије Домановић „био је мудар и интелигентан па га је јерођакон Павле Стојчевић волио и ценио више од брата. Волио је да умножи браство у манастиру. Зато је прешао из Благовештења у Рачу са целим браством, сматрајући је повољнијим местом за монаштво. Благ, смирен и побожан, са проницљивом мудром интелигенцијом, лако је са том нарави прикупљао млад кадар, подобан за монаштво. Поред тога имао је он особину и способност доброг економа“ (Архимандрит Јован Радосављевић, Манастир Рача са прилогом о братству и рачанском бившем сабрату патријарху Павлу, Бајина Башта – Манастир Рача 2008, стр. 110).
Сахрањен је на манастирском гробљу у Манастиру Студеници.
Монах Силуан Грујовић
