Осуђивање је нездраво духовно стање. Онај ко пребива у њему, мора трпети велику муку и тегобу душевну, тачније – он трпи душевни пакао још пре Страшног суда. Такво самомучење мора бити веома болно, па је због тога неминовно да многи који то чине пожеле да се из овог пакла избаве. Како може да изгледа повратак из осуђивачког стања у нормално?
У претходним текстовима говорили смо о једном феномену који је вероватно, у поменутом облику, новијег порекла. То је ситуација у којој се монах заветује на једно, док истовремено, не бивајући тога свестан, у пракси чини друго. Истовремено док исповеда смирење и покајање, он суди, осуђује и пресуђује другим људима. Чинећи се убоги монах, постаје некакав самозвани (мали) судија васељене. Аскетске поуке које се читају по манастирима пуне су упозорења монасима да се не баве осуђивањем других, али овај се феномен некако суптилно укорењује у монасима, те је, изгледа, могуће да монах себе сматра сасвим исправним, док је, у исти мах, потпуно у власти (недуховне) „душегубне“ „телесне и душевне ревности“ чија су изворишта „самомњење (преузношење) и гордост“ (како монахе на то упозорава Свети Игњатије Брјанчанинов).
Стање монаха који умисли да му је основна дужност да суди другима, Свети Игњатије, говорећи о прелести, описује следећим речима: „Човек који је вођен телесним мудровањем, никако није кадар да исправно суди ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божја веома тачно назвала лицемером (види Мт 7, 3–5). Телесно мудровање (…) никада не доноси нити може донети користи, и ниуколико не делује на грех.“
Међутим, пошто овакво нездраво духовно стање мора донети таквом монаху велику муку и душевну тегобу, то се може очекивати да ће они који застране на овај начин, кад-тад почети да се из овог стања избављају. Тешко је трпети душевни пакао још пре Суда. Како може да изгледа повратак из стања осуђивања у право монаштво?
ПОТРЕБА ДА СЕ ПРЕКИНЕ ОСУЂИВАЊЕ
Може бити да је монах од самог свог доласка у манастир живео у средини која га је подстицала и навикавала да осуђује. Може бити да му нико никада није скренуо пажњу на сву погрешност таквог делања. Може бити чак да је осуђивање било саставни део живота и „духовности“ у манастиру. Дакле, може се десити да се монах, гушећи своју савест, сасвим формирао у осуђивачком духу. Овај (зло) дух ће га спречавати да увиди основне разлоге свога незадовољства и муке. Ако монах који живи у средини оних који осуђују ипак реши да прекине ову навику, то може да буде болно за њега. Болно због тога што прекидање осуђивања мора да повуче за собом и одбацивање „ауторитета који су га на то наводили. Може се десити да монах, да би се избавио овакве зле навике, буде принуђен да скине са листе ауторитета и саме своје духовне оце ако га они подстичу на осуђивање (иако им можда дугује много захвалности за прве кораке у свом монашком животу). Тада би се можда могао сетити речи Светог ђакона Авакума, који је својој рођеној мајци, када га је наговарала да се потурчи, рекао: „Мајко моја, на млеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме савету!“. Ако желимо добро и себи и таквим „ауторитетима“, треба да им кажемо истину, макар их она болела. Никакво добро нисмо учинили некоме ако га оставимо да аутосугестивно понавља неку заблуду, а притом му не кажемо истину – како га можда не бисмо увредили. Многи и успеју да задуго пребивају у осуђивачкој „ревности“ баш захваљујући чињеници да њихова „харизма“ не дозвољава другима да им у лице кажу како нису у праву. Побожни људи ћуте и поштују духовна лица чак и када она оговарају и осуђују. Због таквог лицемерног и плашљивог „ћутања“ других људи, монаси могу да пострадају јер се може десити да се не нађе нико да им на време каже да се окану бављења туђим гресима уместо да се посвете молитви и монашком животу. Но, будимо храбри и рецимо свакоме, ма како харизматичан био: немој да осуђујеш, ниси свише постављен за судију васељени, бави се оним на шта си се заветовао. Ако се неко не боји да осуђује и да напада било кога, немојмо се ни ми бојати да му у лице кажемо да то не ради, јер „зли разговори кваре добре обичаје“ (1 Кор 15, 33). Нажалост, мало је верника који ће се усудити да пред нечијом духовном „харизмом“ одбране оне који су мете осуђивања. Поводљив верник ће чешће својим ћутањем одобравати осуђивање других. Ово сведочи о недовољној духовној изграђености самих верника.
„ДА ПРОСУДИМО И ИСПИТАМО“ (Лествица, поука 4)
Када је, за време паганског цара Декија, Свети папа Сикст ишао на мучеништво, Свети архиђакон Лаврентије му је рекао: „Куда идеш, оче, без сина?“. Оваква хвале достојна верност је разумљива, јер Свети Сикст мучеништвом улази „у радост господара свога“ (Мт 25; 21, 23). Може ли се оваква верност захтевати од монаха у случају када га отац учи да суди другима и осуђује их? Када га чини сином незадовољства и гнева већим од себе (Мт 23, 15)? Не. Да је Свети Сикст, уместо „у радост господара свога“ (Мт 25; 21, 23), учио духовног сина осуђивању и тако га повео у вечно незадовољство и „шкргут зуба“ (Мт 8, 1; 13, 2; 22, 3…), тешко да би га овај следио. Тешко је замислити да би му рекао: идем за тобом, ма и у пакао. Овакве две ситуације немају ничега заједничког.
Свети Јован Лествичник пише поуку монасима под насловом „О блаженој и незаборавној послушности“. У њој (поука 4) саветује монахе и упозорава их да: „Ако поседујемо иоле проницљивости и разборитости, да просудимо и испитамо и (да се тако изразим) искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо допали у руке морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли на пучини и тако претрпели бродолом“ (поука 4). „Блаженој послушности“, по учењу Светог Јована, мора да претходи „иоле проницљивости и разборитости“. Имајмо „иоле проницљивости“, па просудимо и испитајмо. Бојимо се да монашки брод који je претоварен теретом осуђивања и незадовољства другима (што је потпуно страно монашком духу), просто речено, срља у бродолом. Свети Игњатије каже:
„Oни који су се заносили неразумном ревношћу, често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка злих духова.“
ШТА ПОСЛЕ?
Кад монах увиди сву беду и муку живота у осуђивању, прва ствар коју ће учинити биће, наравно, прекидање ове зле навике. Да ли је ова навика заиста толико зла? Једна монашка изрека нас учи: „Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова.“ (Лествица, поука 9) Шта онда да кажемо за монаха који редовно осуђује друге људе? Бићемо смели да кажемо да је он сличан змији која вири из своје рупе и бљује отров.
Заиста би било тужно да, не само монах него било ко, буде киван на људе које не познаје, да суди државницима, духовницима, и многима који га никада ничим нису повредили, подозревајући (својим оптерећеним умом) у њима грех и зло. Зар не би било тужно (ако не и смешно) да монах критикује богослове које никада у животу није видео нити је њихове књиге читао? Зар сме монах да допусти себи да губи смирење и пада у ватру слушајући и читајући сумњиве информације (како други људи не ваљају) које му ко зна ко доноси и са ко зна каквом намером, информације које готово никако не може да провери? Овде се ради управо о томе да монах по својој жељи окупља око себе људе који му говоре оно што жели да чује, тј. чешу га по ушима. Оваква ситуација може да се подведе под опасност на коју упозорава Свeти апостол Павле говорећи Светом Тимотеју: „Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2 Тим 4, 3–4). Шта постаје онај ко монаха оптерећује новинским сензацијама, ако не његов наопаки учитељ! Нећемо ваљда, окупивши себи учитеље да нас чешу по ушима, одвратити уши од истине покајања и молитве, „окренути се бајкама“ – тј. слушати само оговарања на рачун других људи. Свети Симеон Солунски каже да је схима „тајна монашког усавршавања“. Шта је жеља да се чује о туђим гресима, ако не злурадо извргавање руглу монашког живота и супротност сваком напретку и усавршавању!
Друго што би монах морао да учини, пошто престане да осуђује, јесте да јавно призна да је осуђивао и критиковао (тачније речено – нападао) друге људе. То би морао да учини ради добра оних пред којима је осуђивао, ради добра оних на које је преносио злу навику осуђивања. Ако смо већ некоме давали лош пример, онда треба то признати, и то управо пред онима пред којима смо осуђивали. Неправедно је да монах, кад престане са осуђивањем, потпуно заборави оне којима је тиме наносио духовну штету. Али, то је, изгледа, веома тешко учинити. Можда је монах (тј. духовник) био даровит, речит, озбиљног изгледа, уживао углед међу побожним људима. Како ће рећи: опростите браћо (или – децо), погрешио сам? Како ће рећи: опростите, то што сам вам говорио и преносио – било је погрешно? То ће за њега бити изузетно тешко, готово немогуће, јер за такав чин треба много смирења. Треба себе унизити, а није лако да себе унизи онај ко је био на висини, тј. представник „духовне елите“. Ако то учини, претрпеће, можда, осуде и изгубити ауторитет међу људима до чијег му је мишљења стало. Како ће онај ко је навикао да суди другима, смоћи снаге да себе осуди и призна своје грешке? То је много тешко, па ће зато, вероватно, најчешће они монаси који престану да осуђују, једноставно, само заћутати, не признавајући сопствене кривице. Но, и то је помак, и то је боље него да наставе да осуђују.
„ТАЈНА ПОКАЈАЊА“ И ЊЕНО ИЗОПАЧЕЊЕ
Ово тешко одлучивање монаха да каже једноставне али крупне речи: „Опростите, погрешио сам“, још више изненађује јер је монаштво у Цркви признато као продужетак Свете тајне покајања. Свети Симеон Солунски говори да се анђелска схима садржи у Светој тајни покајања. Не ради ли се овде о ономе на шта је ава Арсеније давно упозоравао говорећи да ми монаси често заборављамо „ради чега смо отишли из света“? Но, као што рекосмо, и сам престанак осуђивања је велика ствар, само да се даље на осуђује!
Свети Симеон говори: „У ту, дакле, Тајну покајања убраја се и најсветија монашка схима, која се назива анђелском и која то и јесте, јер онај ко има учешћа у њој, заветује се на чистоту анђелску и подражава је, заветује се на нестицање, псалмопојање, молитве, послушност и чистоту.“ У „Тајну покајања“ он убраја многе врлине – чистоту, нестицање, псалмопојање, молитву… Њихово кршење се лако примећује. Али, навика осуђивања и оговарања (његовог родитеља) неретко остаје непримећена, како код оног ко осуђује тако и код оног ко слуша (и за тим се примером, можда, и сам поводи). Прикривено, под видом бриге за друге људе, под видом бриге за цео свет и његову судбину, осуђивање се усађује у човека истискујући из њега смиреноумље, за које је ава Ор рекао да је „венац монаха“. Неприметно, осуђивање обесвећује саму „Тајну покајања“. Не желимо ово никоме.
Свети Максим Исповедник каже: „Онај ко се одрекао овосветских добара, тј. жене, новца и сличног, учинио је монахом само спољашњег човека, али не и унутрашњег. Али ко се одрекао острашћених поимања ствари, тај је учинио монахом и унутарњег човека, тј. свој ум. Спољашњег човека је лако учинити монахом, уколико зажели. Да би, међутим, унутарњег човека начинио монахом, потребан је велики подвиг.“ Има ли горег „острашћеног поимања ствари“ него да неко сматра себе монахом док се његов ум бави гресима и слабостима уместо испитивањем себе? Свако држи своје мисли тамо где жели јер „свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара“ (Јак 1, 14). У вези са овим је и упозорење Светог Јефрема Сирина: „Схима без дела нема никаквог значаја.“
ЗАКЉУЧАК
Свети оци хвале монашки живот. Свети Никифор, монах, каже: „Монашки начин живота је назван уметношћу над уметностима и науком над наукама.“ Али ова наука и ова уметност су веома суптилне, те се може десити да монах, држећи споља „врлински“ живот, унутар своје душе осуђивањем унакази и обесвети саму „Тајну покајања“, тј. монаштво. Ако се монахов ум бави туђим гресима и слабостима уместо испитивањем сопствене личности, то је за његову душу прави пакао, који многи не могу издржати. Код таквих ће престанак осуђивања бити неопходан, па чак и по цену да се „болно“ одбаце неки „ауторитети“. Кад чврсто одлучи да прекине осуђивање, монах ће лако престати и да оговара и празнослови.
Али, најтеже од свега ће бити да јавно призна да је осуђивао друге људе. То ће за њега бити веомо тешко, готово немогуће, јер за такав поступак треба много смирења. Зато претпостављамо да ће то поћи за руком само реткима. Но, и без признавања грешака, сам престанак ове зле навике је огроман помак.
ДОДАТАК
Свети Лествичник (поука 7) каже: „Нећемо бити окривљени зато што нисмо чинили чудеса, али ћемо сигурно морати да полажемо рачуне Богу због тога што нисмо непрестано оплакивали своје грехе.“
Духовна борба захтева од човека да се спусти у свој сопствени бездан – свој, а не туђ. Преподобни Исак Сирин говори:
„Онај ко види свој грех већи је од онога ко васкрсава мртве.“
У великом али блаженом напору да одбаци своју склоност ка осуђивању, душа монаха ће се кретати од ускости ка ширини сагледавања, од мрзовоље ка благодатној радости. Шириће се ка љубави према другима. У том блаженом напредовању проживљаваће зло целе васељене, пролазиће кроз Гетсимански врт и узрашће до другачијег виђења, које ће јој одузети сваку способност осуђивања.
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
T. Ракићевић, Престанак осуђивања, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1006, Београд 2009, 14–16.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 75–83.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
