Ако молитва одриче маштање,
одакле нам онда стваралаштво?
„Синаит премудри монахе учаше,
И примером својим учење тврђаше:
– Безстрастије то је земља обећана,
Безстрасна је душа Духом обасјана.
Без помисли сваких човек онда бива
Кад му ум у срцу с молитвом почива.“
(Св. владика Николај, о Св. Григорију Синајском,
Охридски пролог за 21/8. август)
АСКЕТСКА ПРАКСА
„Без помисли сваких човек онда бива кад му ум у срцу с молитвом почива.“ Овим стиховима учени епископ жички, Св. Николај показује да прихвата старе поуке и искуство монашких учитеља. Ова песма потврђује дефиницију молитве Св. Лествичника: „Молитва није ништа друго до отуђење од видљивог и невидљивог света.“ (Лествица, Поука 28)
Св. Јован, учећи о понашању за време молитве, каже: „Бори се да привежеш своју мисао уз речи молитве, или боље – да је закључаш у њих. И ако се деси да се услед своје детињске слабости твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве. Непостојаност је својствена људском уму. Али, Онај који може све да учврсти, може и ум наш да начини постојаним. Ако се истрајно подвизаваш, доћи ће к теби Онај који одређује границе мору људског ума, и рећи ће му у молитви твојој: Доћи ћеш довде, и даље нећеш прећи (Јов 38, 11). Дух је немогуће везати. Где је, пак, Саздатељ духа, све указује потчињавање.“ (Лествица, Поука 28)
И додаје: „Почетак молитве састоји се у томе да се помисли које приступају одбију кратким речима истог тренутка кад се појаве.“ (Исто)
Православна аскетска пракса усмерава човека да на правилан и здрав начин стреми од видљивог ка невидљивом. Учи га како да избегне да га ка духовном свету води лична фантазија и испразна машта, те да га уместо њих води сâм Логос Божји. Због слабости нашег разумевања, побожном човеку је потребан велики напор да стално вежба свој ум да се не удаљава. (Исто) Православна духовност, мистички умерена и умногоме сведена, највише се противи сваком маштању и уображавању. Противи се свакој представи, визуелној или звучној, свакој „илузији“ која се јавља као искушење које би да ограничи Божанство у ликове и облике. Резиме традиционалног учења источног подвижништва садржи се у томе да се не трудимо да угледамо за време молитве никакву слику, нити лице, био то лик Христа (Свети Григорије Синајски, Добротољубље, X, III), или анђела, или кога другога (исто). Ово се не противи сликама и символима и православном култу иконе, јер икона, управо, чува од уобразиље.
МАШТАЊЕ И СТВАРАЛАШТВО
Али, ако се противимо машти, уображавању и свакој представи, ако нам је свака илузија искушење, где је онда минимум слободе у вери и побожности? Нисмо ли онда духовно ограничени?
Рекли смо да се побожни човек чува од тога да га на духовном путу воде лична фантазија и испразна машта. Св. Лествичник каже: „Одбаци бриге, свуци са себе мисли“ (Лествица, поука 28) и „не примај никакву чулну представу маште за време молитве, да не би сишао с ума“ (исто). Са овим су сагласни и многи други учитељи молитве. Али, ако је ово истина, одакле православнима стваралаштво? О чему онда уопште сме да размишља онај ко се често моли?
Појам маште се може и мора мало шире посматрати. Отац Стаматис Склирис, у свом делу Секуларизам и есхатологија, раздвајајући побожне и корисне помисли од уобразиље, смело али мудро каже: „Машта, коју Оци често осуђују, јесте лоша када је демонска; међутим, она је, у суштини, дар Божји човеку. Без маште нећемо моћи да доживимо нити рај, нити последње, есхатолошко.“ Овде под маштом очигледно не подразумева оно што горепоменути писци осуђују као зло.
У вези са наведеним речима (у јасно исказаном контексту) разумемо да под маштом писац подразумева позитивне стваралачке представе. Ове представе, иако су својствене свакој духовној и слободној здравоправославној личности, побожни људи не називају маштом јер, у аскетској литератури, појам маште има сасвим одређено и недвосмислено негативно значење. Говорећи о машти, монашки текстови подразумевају нешто негативно, што је последица гордости.
Дакле, ово треба појаснити да недовољно црквен читалац не би помислио да је православна духовност уперена против науке и уметничког стваралаштва, за које је потребно покренути духовне и интелектуалне потенцијале који се у светској терминологији могу називати маштом. Зато наводимо следећу изјаву о. Стаматиса:
„Не би требало да унапред осуђујемо апстрактност и машту као нешто лоше. Машта, сама по себи, није лоша. Оци Цркве осуђују маштање као страст, зато што нас води у један имагинарни свет који може, попут фатаморгане, да нас заведе и одведе са правог пута, од могућности да видимо прави смисао људског постојања. Међутим, фантазија има и један позитиван аспект. То вам је исто као и са жељама: постоји добра и лоша жеља. Света је жеља она која ме води против мојих сагрешења и против ђавола. (…) Добра је она фантазија која ми помаже да појмим рај, који нисам видео. Другим речима, постоји нешто позитивно и у апстрактној уметности и у надреализму. …) Икона сабира у својој дефиницији све позитивне аспекте апстрактне уметности, фантазије и надреализма.“ (Склирис, Слика бића) Када се користи појам маште у негативном смислу, мисли се на представе које ограничавају човека.
СВ. САВА СТУДЕНИЧКИ – САГЛЕДАВАЊЕ ЦАРСТВА
Учени Св. владика Николај у Охридском прологу (за 28/15. април) цитира „осам главних предмета созерцања“ по Св. Григорију Синајском. За разлику од првих која припадају прошлости „последња четири нису још јављена и припадају будућности“. То су: „свеопште васкрсење“, „страшни други долазак Христов“, „вечна мука“ и „царство небеско“. Истиче како Св. Григорије, по личном опиту, за онога ко хоће да созерцава без благодати каже: „зида фантазије“.
У вези са горепоменутом побожном и здравом тежњом човека да појми „страшни други долазак Христов“ и рај, који није видео, јесте и порука, тј. заповест Светог Саве студеничким монасима (око 1208. године):
Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: ’Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!’ (2 Пт 3, 10)“ (Житије Светог Симеона)
Свети Сава, даље, подстрекује здраво монашко занимање везано за будуће стање човечанства, тј. за „свеопште васкрсење“, и каже: „Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство небеско, или грешницима које шаље у вечну муку?“
На крају завршава са жељом (заповешћу) да студенички монаси ове представе заувек утисну у свој ум:
„Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил 3, 20), овај живот мирно проводећи, наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу Господу нашем, заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобног и блаженог оца нашег и ктитора господина Симеона.“
Очигледно је да способност да се представи невидљиво и будуће, у овом случају, није машта, у уобичајеном отачком речнику.
СВ. СИЛУАН АТОНСКИ – ДОДИРИВАЊЕ АДÂ
Постоји и православни, аскетски и стваралачки напор на држању ума у аду, у чему се у 20. веку истакао Свети Силуан Атонски. Његов ученик – старац Софроније, описујући напоре којима се подвижници подвргавају ради смирења, каже: „Оцу Силуану, као и другим великим оцима, на пример, Антонију Великом, Сисоју Великом, Макарију и Пимену Великом, било је дато да за време свога живота стварно доживљавају стање адских мука. Понављањем се ово стање дубоко утиснуло у њихова срца, тако да су га они могли, по сопственој вољи, поново изазивати у својој души. Они су се том расположењу могли враћати посредством одговарајућег унутрашњег покрета духа. Они су то и чинили кад год би се у њиховој души рађала некаква страст, а нарочито ако је у питању била она најдубља и најтананија – гордост.“ (Старац Силуан, „Први део“, Х)
Дакле, реч је о седмом „предмету“ созерцања Св. Григорија Синаита званом – „вечна мука“.
ЗЛА МАШТАЊА
Дакле, православна духовност се противи сваком маштању и уображавању. Онај који се моли не одваја мисли од речи молитве и стално вежба свој ум да се не удаљава… (Лествица, исто). Тачније, док одбацује бриге он свлачи са себе мисли (исто).
Лествица и други аскетски светоотачки текстови православног Истока праве јасну разлику између чињенице богојављења, блистања божанске светлости, и мистицистичко-сентименталистичке екстазе човека, лишеног искуства нествореног. Екстазу, која је сентиментална психолошка чињеница, Лествичник назива „чулном представом маште“. То је замена присуства Божјег човечанским илузијама, што је смртна опасност за подвижника. Духовни узрок овакве опасне екстазе, која открива да се човек одвојио од Бога, јесте човекова гордост. Чак и чулна радост и сладост молитве означава се као опасност коју су можда „справили надрилекари, подмукле убице душа људских“ (Лествица).
У трагањима за Божјим присуством, подвижник чува свој ум од упадања у химеричке представе, мисли усредсређује и штити од расејаности. Сабира мисли и осећања, спољашња и унутрашња, у јединственом созерцању божанственог.
СТВАРАЛАЧКЕ ПОМИСЛИ И ЗДРАВА ЕСХАТОЛОГИЈА
К. Каварнос разликује неумесну машту од умесне која иде уз размишљање, и као пример баш наводи замишљање слике Страшног суда, која одагнава ниске и нечисте мисли (Каварнос).
За стваралачке помисли покрећемо Богом дане духовне и интелектуалне потенцијале. Оне су сасвим стране ономе што нас води у један имагинарни свет који може, попут фатаморгане, да нас заведе и одведе са правог пута. Оне нису негативна фантазија. Стваралачке, позитивне помисли се рађају из побожних и благословених стремљења која нас воде против сагрешења и зла. Св. Сава заповеда студеничким монасима око 1208. године да појме будући Суд који нису видели и Царство Божје. Ово умно сагледавање не ограничава човека као што ни Св. Силуана није ограничило стање доживљених мука које се утискивало у његово срце посредством одговарајућих унутрашњих покрета духа. То га је управо и чувало од гордости.
После свега што смо горе рекли, смемо констатовати да је способност стваралачких помисли, у суштини, дар Божји човеку. Овим даром се побожан, црквен и облагодаћен човек чува од најтананије страсти – гордости, и опет, као облагодаћен, може да предокушава оно последње – есхатолошко.
Објављено у новинама Српске Патријаршије „Православље“:
Т. Ракићевић, Стваралачке помисли и зла маштања, Православље, новине Српске Патријаршије, број 1035, Београд 2010, 12–14.
Преузето из: Архимандрит др Тихон Ракићевић, Монаштво и осуђивање, друго измењено издање, изд. Манастир Студеница, Манастир Студеница 2020, стр. 128–136.
Књига се у дигиталном формату може преузети ОВДЕ.
Друго измењено издање књиге доступно је и у продавници Манастира Студенице:
