Нешто више од деценије после подизања Богородичине цркве у Студеници синови Стефана Немање Стефан, Вукан и Сава Немањић, који је тада био игуман студеничке Лавре, предузели су обимне послове на довршавању задужбине и гробне цркве свога оца.
Захваљујући Сави, 1208/1209. године ангажовани су најбољи сликари тог времена да фрескама украсе монументалну цркву Богородице Добротворке. Вероватно су пристигли из Цариграда после Четвртог крсташког похода и пада византијске престонице под Латинско Царство 1204. године. Осликавајући главни студенички храм у време када су у њега из Хиландара тек пренете мошти преподобног Симеона Мироточивог и похрањене у унапред припремљени мермерни гроб, први пут до тада у српској средини, при изради фресака користили су најскупоценију плаву боју и злато. У овом раздобљу, те сировине је било тешко набавити, а азурно плави природни пигмент био је скупљи од самог злата и увозио се из далеких крајева на Истоку. Добијан је специјалном рецептуром, уситњавањем и издвајањем из полудрагог камена лапис лазулија који се вадио у провинцији Бадакшан у Авганистану, још неколико хиљада година пре рођења Христовог. Извозио се у регију Медитерана и Азије, а био је веома поштован и у Старом Египту.
Сам лапис лазули (лазурит, ултрамарин) је сложени минерал који осим плаве боје у себи садржи и примесе калцита, содалита и пирита, који доприносе његовој јединственој нијанси, од светло плавог до тамно љубичастог тона. Највреднији је лапис лазули дубоке нијансе плаве боје с примесом љубичасте и ситним „венама“ пирита, који се због свог племенитог састава, специфичне живости у тону и највећег степена чистоће назива и „византијско плава“. У византијској семантици боја, ова плава боја израз је нове, есхатолошке стварности у вечности, нематеријалне светлости, мира, пуноће врлина и духовног ауторитета. Због тога јој епитет „византијско плава“ у потпуности одговара, асоцирајући на најузвишеније духовне тековине Византијског царства. Процес добијања чистог пигмента лазурита тек је делимично описан у старим сликарским приручницима (Ерминијама и Il Libro dell’Arte Ченино Ченинија), јер је ово знање изискивало године гледања и учења како би се из компактне стене изузетне тврдоће најпре правилно издвојио најфинији прах, да би се се потом „алхемијским“ процесом мешао са загрејаним чистим пчелињим воском, гумиарабиком и колофонијумом бора, до завршног испирања компактне масе и одвајања пигмента највећег степена чистоће, спремног за коришћење.
Употреба злата у живопису се код Срба уочава тек од времена Светог Саве. Злато символизује светлост истине, испитане и прочишћене у ватри искушења, надземаљске лепоте славе Божије и небесног Раја који се созерцава очима духа. Као и лапис лазули, и злато, када је коришћено у сликарству, одражава есхатолошку стварност лишену категорија простора и времена. Материјално злато тек је вишезначни символ „нематеријалног злата“ незалазне Светлости, првобитне лепоте душе и свега створеног, вишеструко блиставије од самог злата. На основу спроведених истраживања, зна се да је приликом осликавања апсиде и поткуполног простора Богородичине цркве у Студеници 1208/1209. године злато обилато коришћено, на неким местима и с тежњом да се постигне утисак мозаика, док је у осталим деловима главног манастирског храма злато употребљавано свуда где је требало истаћи светачке ореоле, значајне натписе на ћирилици, звезде и златом везене детаље одеће. Резултати најновијих анализа стручњака, објављени у часопису Archaeometry Универзитета Оксфорд /I. Drpić, A. Jelikić (2021), On large-scale gilding and mosaic simulation in medieval Serbian wall painting, 1-15/, потврдили су присуство злата и лапис лазулија на студеничким фрескама с почетка 13. века. Количина лапис лазулија употребљена приликом живописања Богородичине цркве у Студеници сразмерна је, ако не и већа од количине злата, које се у великој мери сачувало до данас.
Захваљујући раду конзерватора-рестауратора Републичког завода за заштиту споменика културе – Београд током протеклих година, плави лазурит и студеничко злато изнова су просијали, па приликом посете Манастиру Студеници посебно треба обратити пажњу на ове појединости и искористити могућност да се сагледају у свој лепоти своје осмовековне древности.
